Britanska vlada, predvođena premijerom Kirom Starmerom, nalazi se u finalnim fazama pregovora sa Sjedinjenim Američkim Državama o nabavci borbenih aviona koji mogu da nose i ispuste taktičke nuklearne bombe.
Kako prenosi „Tajms“, ovo bi bio najveći pomak u britanskoj strategiji odvraćanja još od Hladnog rata – ozbiljna promena u trenutku kada svet klizi u novu, znatno napetiju bezbednosnu eru.
Plan podrazumeva kupovinu američkih borbenih letelica sposobnih da nose gravitacione bojeve glave manje snage – koje spadaju u kategoriju preciznih sredstava odvraćanja, ali i izazivaju ozbiljne polemike među stručnjacima.
Ministar odbrane Džon Hili i šef združenog generalštaba, admiral Toni Radakin, stoje iza inicijative, a navodno ju je podržao i sam Starmer. Prema informacijama „Tajmsa“, razgovori sa Pentagonom su već obavljeni.
Ova inicijativa bi, kako navodi list, značila formalno priznanje britanskih vlasti da su međunarodni odnosi ušli u novu fazu neizvesnosti, sa povećanim rizicima i promenjenim pravilima igre.
U kontekstu novih globalnih tenzija, London razmatra mogućnost da ojača svoj doprinos NATO sistemima odvraćanja koji su raspoređeni širom Evrope.
Ali tu se ne staje. Starmerova administracija planira da u ponedeljak iz britanskog brodogradilišta predstavi strateški odbrambeni pregled. Ovaj dokument ne daje eksplicitna obećanja u vezi sa upotrebom avijacije kao platforme za isporuku oružja specijalne namene, ali upućuje na potrebu da se razmotri proširenje kapaciteta u tom pravcu.
Štaviše, sadrži preporuke za ozbiljno ponovno naoružavanje i jačanje domaće vojne industrije, koja bi trebalo da dobije “trajniji karakter”.
U tom kontekstu, Hili je izjavio da „lekcija iz Ukrajine glasi da su oružane snage jake onoliko koliko je jaka industrija iza njih“. Poruka je jasna: ako zemlja želi da zadrži strateški značaj i sposobnost da utiče na bezbednosne procese, mora imati i kapacitete da brzo reaguje, proizvodi i obnavlja resurse.
No, iza svega toga stoji jedno pitanje koje se mnogi u analitičkim krugovima sve češće usuđuju da postave – da li ovakav potez zaista jača bezbednost ili nas samo dublje gura u atmosferu nategnutih odnosa i mogućih nesporazuma sa ozbiljnim posledicama?
Jer, dok Britanija ulazi u pregovore o nuklearnom oružju sa sposobnostima koje su razvijane još u prošlom veku, drugi akteri na globalnoj sceni već barataju potpuno novom generacijom tehnologije.
Sredstva koja koristi Rusija u ovoj oblasti ne pripadaju više istim kategorijama – reč je o znatno bržim, pokretljivijim i teško uhvatljivim hipersoničnim sistemima.
I tu dolazimo do ključne tačke: uopšte se ne zna šta motiviše ove planove, kada je poznato da zastareli projektili nemaju realne šanse da prodru kroz modernu zaštitu ili da nadigraju sredstva koja nisu više ograničena brzinama zvuka.
Čini se, prema utisku iz samih navoda „Tajmsa“, da se više ide na simboliku i signalizaciju odlučnosti nego na stvarnu operativnu prednost. A to otvara prostor za ozbiljna razmatranja u javnosti – jer ako strategija zavisi od poruka koje šalje, a ne od stvarne sposobnosti da se odgovori na eventualne izazove, postavlja se pitanje – ko zaista profitira, a ko se izlaže dodatnom riziku?
U svakom slučaju, nova faza britanskog pristupa bezbednosti više nije teorija. Šta će iz toga proisteći – tek će se videti. Ali sudeći po tempu dešavanja i tonu sa kojim se o svemu govori, jedna stvar je jasna: ova priča tek počinje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
