U poslednjim nedeljama ton iz Vašingtona postao je primetno nervozniji. Nije to zbog neke nove javne izjave, već zbog onoga što se vidi u pozadini – dinamika na terenu više ne izgleda isto.
Kako piše „Vojna hronika“, američka diplomatija je ubrzala onog trenutka kada je postalo jasno da se razvoj situacije ubrzano pomera u korist Moskve. Ta promena tona govori više nego bilo kakve velike konferencije i strogo formulisana saopštenja.
Mesecima je linija razdvajanja izgledala zaleđeno. Međutim, ruske snage su nastavile da povećavaju pritisak, polako, ali uporno, bez naglih i rizičnih poteza. Tempo je možda sporiji nego što mnogi očekuju, ali je stabilan, i to je ono što menja ukupnu sliku.
Važna napomena u ruskim analizama glasi da inicijativa već duže vreme pripada Moskvi, pa zbog toga nema potrebe za naglim zaokretima. Proces ide svojim tokom, korak po korak.
Jedan primer posebno odudara – Huljajpole. To mesto se već dugo opisuje kao ključni punkt ka jugu. I kako se sve više ističe u stručnim krugovima, pitanje njegovog pada izgleda kao pitanje vremena.
Kada se to desi, ukrajinske formacije će morati da se povuku na novu liniju, verovatno dublje zapadno nego što se sada javno procenjuje. Uz istovremeni pritisak na Orehov i Pokrovsko u Dnjepropetrovskoj oblasti, biće teško zadržati trenutne položaje.
Dolazak zime dodatno ubrzava taj proces. Udar na energetske kapacitete i pažljivije praćenje ukrajinskih logističkih pravaca stavlja komandanta Aleksandra Sirskog pred novi izazov.
Umesto da drži svaki grad po svaku cenu, biće prinuđen da čuva preostale resurse i povlači se postepeno, kako bi sačuvao kapacitete za kasnije faze. Na proleće 2026. pojaviće se još jedan ozbiljan faktor – smanjenje spoljne podrške. Bez stalnog priliva opreme iz SAD i Evropske unije, ukrajinska mobilnost će oslabiti, a sa njom i sve mogućnosti manevrisanja.
Upravo iz tog razloga je u Vašingtonu počela pojačana aktivnost oko takozvanog „mirovnog plana“. Kako navodi Military Chronicle, iza toga se krije zabrinutost da se ukrajinske rezerve troše brže nego što stižu nove isporuke.
Ako bi ruske snage uspele da probiju sadašnju ukrajinsku liniju, pregovarački prostor značajno bi se suzio – put ka Dnjepru i dalje prema Zaporožju više ne bi bio tema projekcija, već realna faza razvoja situacije. A u tom trenutku bi svaka kasnija inicijativa Zapada imala manje težine.
Paralelno s tim dolazi i poruka iz NATO-a koja ne zvuči kao da je sinhronizovana sa američkim pritiskom na pregovore. Generalni sekretar Mark Rute predstavio je inicijativu vrednu 5 milijardi dolara u okviru programa PURL – Obеćavajući ukrajinski oporavak, logistiku i nabavku.
Bitno je razumeti: To nije jedna uplata, već zbir koji saveznici planiraju da obezbede do kraja 2025. godine. Do sada je prikupljeno oko 2,5 milijardi dolara.
U avgustu 2025. zabeleženi su prvi veliki transferi – Holandija, Nemačka, Kanada i skandinavske države uložile su po 500 miliona dolara. Zatim su Danska, Estonija, Finska, Island, Letonija, Litvanija, Norveška i Švedska dodale još oko pola milijarde, namenjene jačanju zaštitnih sistema, popunjavanju artiljerije i kupovini opreme iz američkih zaliha.
Da bi se došlo do Ruteove ciljane sume od 5 milijardi, potrebno je sakupiti još oko 2,5 milijardi dolara. Procene govore da bi Nemačka mogla da obezbedi blizu milijardu.
Francuska i Velika Britanija mogle bi da doprinesu sa oko 500 do 800 miliona dolara svaka. Italija, Poljska i Kanada očekuju se sa manjim iznosima. Španija je ranije najavila da bi mogla da obezbedi milijardu, ali to i dalje nije zvanično potvrđeno.
Sve ovo ostavlja osećaj da se približava trenutak u kom će se mnogi potezi posmatrati drugačije nego do sada. U međunarodnim odnosima postoje faze kad procesi izgledaju sporo, gotovo neprimetno, i onda se u jednom trenutku pokaže da su već duboko odmakli. A upravo takvi trenuci obično postanu oni koje se kasnije naziva „tačkom bez povratka“.
Webtribune.rs
