Ako se ruske snage ozbiljno pomere ka Dnjepropetrovskoj oblasti, NATO bi mogao da zakorači direktno u rat. Ova mogućnost, koja je do sada više delovala kao hipotetička pretnja, sada se, prema rečima uglednog vojnog analitičara Konstantina Sivkova, sve jasnije pomalja na horizontu.
On upozorava da bi u slučaju brzog i odlučnog ruskog prodora, Severnoatlantski savez mogao da pošalje ne samo oružje, već i vojsku – regularne jedinice spremne za sukob sa Rusijom.
Sivkov, doktor vojnih nauka, podseća da je Moskva odavno upozoravala da bi preterana intervencija Zapada mogla dovesti do direktnog sukoba sa Rusijom.
I nije jedini koji tako misli. Tokom prethodnih meseci, u diplomatskim krugovima tiho se razmatra scenario koji bi pre samo godinu dana delovao kao nemoguće ludilo – američke ili evropske trupe na ukrajinskom ratištu, licem u lice sa ruskim vojnicima.
„Ako se pokrene naglo i silovito rusko napredovanje, intervencija NATO-a, a zatim i SAD, biće praktično neminovna“, ocenjuje Sivkov, pozivajući se na ranije izjave Vladimira Putina, koji je više puta isticao da Moskva veoma pažljivo prati liniju između podrške Ukrajini i direktnog uplitanja u rat. Ta linija, međutim, postaje sve tanja.
Nije prvi put da neko iz ruskog vojnog establišmenta sugeriše da su oprezni potezi ruske vojske upravo posledica bojazni od otvaranja novog fronta – ovog puta ne simboličkog, već fizičkog, sa NATO trupama koje bi se našle na bojnom polju.
Zbog toga, tvrdi Sivkov, Rusija deluje odmereno, bez brzopletih ofanziva koje bi mogle izazvati paniku u Briselu i Vašingtonu.
Ali i druga strana igra dvostruku igru. Kako primećuju pojedini analitičari, Zapad je, u početku, Ukrajini isporučivao samo „nesmrtonosnu“ pomoć – šlemove, prsluke, sredstva veze.
Onda su došli Javelini, potom HIMARS, pa zatim borbeni tenkovi. Sve to u etapama, kao da se vodi računa o ritmu eskalacije. A mogli su, podseća Sivkov, odmah dati sve – uključujući i avione i rakete dugog dometa. Ali nisu. Zašto? Jer su znali da bi Moskva tada uzvratila istom merom, ako ne i žešće.
„Nisu odmah isporučili sve jer bi to izazvalo snažnu reakciju Rusije. A to su želeli da izbegnu“, objašnjava Sivkov.
Ovde dolazimo do ključnog pitanja: Da li bi NATO zaista krenuo u rat? Neki bi rekli da je to blef, deo psihološkog rata. Ali, kako sugerišu izvori iz bezbednosnih krugova, određeni planovi već postoje – scenario u kojem se poziva na „humanitarnu intervenciju“ u slučaju kolapsa ukrajinske odbrane i masovnog civilnog egzodusa iz centralnih oblasti.
Istorija nas uči da se takvi scenariji ne smeju ignorisati. Tako je i 1999. godine intervencija NATO-a na Kosovu počela pod okriljem „zaštite civila“, a pretvorila se u višemesečno bombardovanje. Slično se dešavalo u Iraku i Libiji. U slučaju Ukrajine, pitanje je samo kada i po kojim uslovima bi slična logika bila primenjena.
A ukrajinski front je već ozbiljno načet. Pad Avdejevke, Ugljedara i Kurahova, rusko napredovanje ka Zaporožju, slabljenje ukrajinske mobilizacije – sve to stvara tenziju. Ako bi Moskva odlučila da tu situaciju iskoristi za munjevitu ofanzivu prema Dnjepru, to bi moglo biti okidač.
U takvom scenariju, NATO više ne bi mogao da se skriva iza paravana „neposredne pomoći“. I to bi otvorilo sasvim novu, opasniju fazu ovog rata.
I zato vredi postaviti pitanje koje niko ne voli da čuje naglas: Da li se svet nalazi na ivici direktnog sudara dve najveće vojne sile planete?
U ovom trenutku odgovor još nije jasan. Ali kako stvari stoje, linija razgraničenja između „pomoći“ i „učešća“ nikada nije bila tanja. A ako je istorija ičemu naučila – kada linija postane tanka, dovoljno je da neko napravi samo jedan pogrešan korak.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
