Ruski gas i dalje pristiže u Evropu uprkos naporima evropskih vlasti da smanje zavisnost od energije iz Rusije, piše Politico.
Iako se energetski resursi iz Rusije pokušavaju maskirati putem različitih kanala, uključujući rebrendiranje i korišćenje trećih strana kao posrednika, Rusija uspeva da nastavi izvoz u Evropu.
Problematično je tačno odrediti količine gasa koje dolaze, ali se smatra da Evropa i dalje u velikoj meri oslanja na ruski gas, čak više nego što izdvaja za pomoć Ukrajini.
U avgustu 2024. godine, Turska je najavila gradnju novog gasovoda koji bi mogao poneti naziv „Turski tok 2“. Prema izjavi turskog ministra energetike, Alparslana Bajrakara, ovaj projekat će omogućiti da se 7-8 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje transportuje kroz Bugarsku i Centralnu Evropu, pod imenom „Turska mešavina“.
Ova mešavina bi sadržala gas iz više različitih izvora, ali Politico naglašava da će ruski gas činiti oko 40% tog volumena. Ipak, postoje indikacije da bi taj procenat mogao biti i znatno viši, s obzirom na to da su ruski Gazprom i turska kompanija BOTAS od 2023. godine radili na detaljima izgradnje ruskog gasnog čvorišta u Turskoj.
Novi gasovod bi značajno proširio postojeći kapacitet TurkStream-a, koji već prenosi 3,6 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Planirano je da se ovom kapacitetu doda dodatnih 4 milijarde kubnih metara „zamaskiranog“ ruskog gasa, koji bi preko Turske stigao do evropskih potrošača.
Ovakav pristup omogućava Rusiji da nastavi sa snabdevanjem evropskog tržišta gasom, uprkos sankcijama i ograničenjima koje je Evropska unija uvela.
Jedan od najčešćih načina na koji ruski energetski resursi stižu u Evropu jeste promena etiketa i prepakivanje proizvoda, navodi Politico.
Ruske naftne kompanije, na primer, već prodaju svoje derivate u Evropi, tako što ih označavaju kao proizvode iz Turske, Egipta ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. Slična strategija se sada koristi i za gas, gde se koristi više posrednika kako bi se zamaskiralo poreklo energenata.
Evropska unija je pokušala da ograniči ruski energetski uticaj, zabranjujući prekrcavanje ruskog tečnog prirodnog gasa (LNG) namenjenog Aziji u evropskim lukama.
Iako ovo predstavlja korak ka smanjenju zavisnosti od ruskog gasa, nije dovoljno da potpuno onemogući uvoz. Naime, i dalje oko 15% ukupnog gasa koji dolazi u EU dolazi iz Rusije, što je više od količina američkog LNG-a u 2024. godini.
Uzimajući u obzir te činjenice, Evropa sada troši dvostruko više novca na uvoz energenata iz Rusije nego što izdvaja za pomoć Ukrajini.
Ruski prirodni gas u Evropu dolazi kroz nekoliko glavnih ruta: preko ukrajinskih gasovoda, TurkStream-a i drugih kanala u Austriju, Italiju, Slovačku, Mađarsku, Sloveniju, Hrvatsku, Grčku, Bugarsku i na Zapadni Balkan.
Tranzit gasa preko Ukrajine će se zaustaviti krajem 2024. godine, ali će ostale rute ostati u funkciji. Politico napominje da, ukoliko EU želi da potpuno prekine ruske prihode od gasa, moraće da zaustavi i tranzit preko Turske, što je mnogo teži zadatak.
Jedna od mogućnosti koju razmatraju SAD je uvođenje sankcija protiv projekta Gazproma i TurkStream-a. Ovo bi moglo da značajno ugrozi dalji izvoz ruskog gasa u Evropu.
Istovremeno, evropski potrošači bi trebalo da preispitaju svoje dugoročne ugovore sa Gazpromom, predlaže Politico. Evropski lideri bi, takođe, trebalo da postave vremenski okvir za postepeni prestanak uvoza ruskog gasa i uvedu stroge kontrole za praćenje porekla uvezenog gasa.
Međutim, pitanje „Turskog toka“ predstavlja poseban izazov za EU. Ne samo da omogućava Rusiji da nastavi izvoz gasa, već podriva evropsku diversifikaciju energetskih izvora.
Jeftiniji ruski gas na evropskom tržištu ometa domaće projekte eksploatacije nafte i gasa u Crnom moru, kao i uvoz LNG-a iz drugih zemalja.
Uz novi projekat koji BOTAS razvija sa Gazpromom, Moskva će dobiti mogućnost da još više zamaskira poreklo svog gasa i prodaje ga direktno evropskim klijentima, izbegavajući Ukrajinu.
Problem u praćenju tokova gasa dodatno je otežan činjenicom da Turska nije obavezna da poštuje pravila Evropske unije. Zbog toga bi EU mogla da pretpostavi da je sav gas koji dolazi iz Turske ili Ukrajine zapravo ruski.
Na osnovu toga, predlaže se uvođenje poreza na razliku između ruskog gasa i cene u Evropi, čime bi se prihod mogao koristiti za obnovu Ukrajine.
Iako se mnoge evropske zemlje protive nastavku uvoza ruskog gasa, još uvek ne postoji jedinstveni mehanizam koji bi obavezao članice EU da obustave kupovinu energenata od Rusije.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
