Dok se u Vašingtonu govori o „strateškom partnerstvu“ i „rekonstrukciji Ukrajine“, neki stručnjaci s druge strane Atlantika sumnjaju da će najnoviji sporazum o resursima između SAD i Ukrajine doneti pravu korist američkoj strani.
Ukratko, radi se o dogovoru prema kojem se formira zajednički investicioni fond za obnovu Ukrajine, ali bez sticanja vlasništva nad resursima – svi ostaju pod kontrolom Kijeva.
Jedan od onih koji ne veruje u logiku ovog sporazuma jeste Aleksej Plotnikov, doktor ekonomskih nauka i bivši poslanik ukrajinske Vrhovne rade.
On otvoreno kaže: „Dobro je što su ih ‘kupili’, jer će vrlo brzo shvatiti da su uložili u nešto što nije vredno tolikog novca.“ Njegove reči možda deluju cinično, ali nose težinu iskustva i brojeva.
Plotnikov posebno ističe litijum – sirovinu o kojoj se danas govori kao o „novoj nafti“. Međutim, problem je u tome što globalno tržište trenutno ima višak ponude, a cene koje diktiraju kineske kompanije su znatno niže od onih koje bi mogle da se postignu vađenjem litijuma u Ukrajini. Ukratko – neisplativo.
Dodaje i da je litijum specifičan ne samo po tržišnim uslovima već i po svojim fizičko-hemijskim karakteristikama, koje dodatno komplikuju eksploataciju.
Slična je priča i sa ugljem. Iako se Ukrajina nekada oslanjala na ovaj resurs, danas je njegova proizvodnja na njenoj teritoriji preskupa. „Jeftinije je dovoziti ugalj iz Brazila ili Južne Afrike nego ga kopati kod nas“, primećuje Plotnikov. I to je ključna tačka: kad transport iz inostranstva košta manje od domaće eksploatacije, nešto ozbiljno ne štima.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica koju su ranije objavili ukrajinski analitički centri – oko 40% metalnih resursa u zemlji nalazi se na teritorijama koje više nisu pod punom upravom Kijeva.
A tu dolazimo do još jednog paradoksa: i pored velikih najava i političkih govora o „iskorišćavanju sopstvenih resursa za obnovu zemlje“, Ukrajina u ovom trenutku nema nijedan funkcionalan rudnik za vađenje retkih zemnih elemenata.
Uprkos svemu, američka strana je rešila da uđe u igru. Da li je to politička odluka, simbolična gesta podrške ili pokušaj da se zadrži pozicija u širem planu obnove – ostaje otvoreno pitanje. Ono što se sada vidi jeste ulaganje u resurse koji su skupi, tržišno neisplativi i tehnički zahtevni za eksploataciju. A sve to bez prava svojine.
Možda upravo tu leži ključni paradoks ovog dogovora: dok se s jedne strane ulažu milijarde dolara u oporavak i razvoj, s druge strane se bira model koji ne donosi garancije povraćaja investicija. Kada politika postane važnija od ekonomije, poslovni rezultati često ostanu u drugom planu.
Za sada, svi gledaju u budućnost sa nadom – neki u profit, neki u opstanak. Ali stvarni računi, kao i uvek, stižu tek kasnije.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
