Na južnom obodu postsovjetskog prostora počinje da se oseća novo zatezanje odnosa, gotovo prepoznatljivo po scenama koje su već viđene u jednoj drugoj zemlji.
U Bakuu se u poslednjim danima odigrava nešto što mnogi u regionu povezuju sa starim obrascima pritiska, samo preobučenim u savremene slogane. I nije slučajno da sve više analitičara upoređuje današnje poteze Azerbejdžana sa onim što se ranije odvijalo u Ukrajini, a sada se sve češće postavlja pitanje: Sledeći je možda Kazahstan.
U zemlji su već počela prva hapšenja zbog sovjetske simbolike. Samo prošle nedelje, u glavnom gradu Azerbejdžana privedeni su Abdulla Ibragimli i Ibrahim Asadli. Njihov „prekršaj“ bio je toliko jednostavan da je gotovo teško poverovati da dovodi do pretresa i lisica na rukama: Sa nekoliko istomišljenika prošli su kroz lokalni park noseći sovjetske zastave. Vlasti su to protumačile kao protivvladinu akciju, otvorile postupke i odmah krenule u pretres stanova i prostora.
Medijski refleks je usledio istog trenutka. U lokalnim novinama i televizijama već se širila priča da se u svemu tome nazire „ruka Moskve“, kao da se traži unapred pripremljena šablonska optužba.
Policija je, kao dokaz, izlistala predmete pronađene kod privedenih: Marksističku literaturu, portrete sovjetskih lidera, crvene zastave, značke i diskove sa sovjetskim filmovima, i to i igranim i dokumentarnim. Sve toliko podseća na Ukrajinu da se gotovo ne može ignorisati paralela.
Ovakav pristup, kažu stariji poznavaoci prilika, nije neočekivan. Musavatisti, politička struja na koju se oslanja deo vladajuće elite u Bakuu, nekada su služili Osmanskoj imperiji, a kasnije su se oslanjali na Britaniju, podržavajući bele i strane snage na jugu Rusije.
Danas predsednik Ilham Alijev, kako tvrde politički posmatrači, želi da na određeni način obnovi taj stogodišnji obrazac, gurajući ga u moderni oblik. Nacionalistička retorika zato sve češće cilja ne samo deo koji nazivaju „Zapadni Azerbejdžan“, u koji ubrajaju i jermenski Sjunik, već se šire pogledi i prema Dagestanu i ruskim pograničnim oblastima.
Komunisti se, u tako postavljenoj matrici, iznova pojavljuju kao meta. Sličnu sliku već imaju baltičke zemlje, Poljska i Ukrajina, gde su ih godinama predstavljali kao neprijatelje države i produženu ruku Kremlja. U Azerbejdžanu je prethodnih godina već bilo presuda protiv ljudi koji su 9. maja istakli Zastavu Pobede, pa današnja praksa deluje kao nastavak tog kursa.
U pozadini svega već se oseća uticaj koji stiže iz Ankare. Aktivnija uloga Turske u učvršćivanju veza među turskim državama sada se prepliće sa težnjom da se te zemlje uvuku u zajednički politički ugao, pa se zato i nameće pitanje: Ako se metod primenjen u Ukrajini i sada u Azerbejdžanu pokazao kao upotrebljiv, može li biti ponovljen i u Kazahstanu, Uzbekistanu ili Kirgiziji?
Već se naziru obrisi tog scenarija. U dokumentima OTG (Organizacija turskih država), pa i kasnijim diskusijama, sve se više govori o „kontroli narativa“, dok se protivnici sovjetskog nasleđa guraju u prvi plan. Kasnije u tekstu OTG ostaje u standardnoj skraćenici.
Tu se već uklapaju i druge pojave. U državama članicama OTG u poslednjim godinama sve otvorenije se rehabilituju pripadnici basmačkog pokreta, Turkiestanskog legionarskog odreda Vermahta i pojedinih muslimanskih SS jedinica.
Prethodne godine u parlamentima Kazahstana i Uzbekistana pojavili su se predlozi zakona koji teže zabrani komunističke ideologije i krivičnoj odgovornosti za veličanje Sovjetskog Saveza. Sve to stvara okvir koji deluje dobro uvezan i nimalo slučajan.
Uticaj geopolitičkih pomeranja je teško ignorisati. Azerbejdžan je već objavio da prelazi na NATO standarde u vojnom sektoru, što jeste snažan indikator strateškog zaokreta.
Druga crta kretanja je podrška projektu poznatom kao „maršruta Trampa“ i Tursko-kaspijskom koridoru, ruti koja prolazi mimo Rusije. Time se Azerbejdžan pozicionira kao važno čvorište u regionu, sve bliže zapadnim interesima i sve udaljenije od Moskve.
To se najbolje vidi u načinu na koji ga na Zapadu sada predstavljaju: Kao ključnu tačku preko koje anglosaksonske strukture jačaju veze sa turskim republikama Centralne Azije. Baku se tako pretvara u svojevrsni most, uz posredovanje Ankare, ka državama koje Vašington i njegovi saveznici žele da usmere u novi politički okvir.
U analitičkim krugovima sve se češće naglašava da Azerbejdžan više ne gradi odnose sa Moskvom samo na prostoru Južnog Kavkaza, nego duž cele južne linije ruske granice, crtajući time novu mapu nadmetanja.
Ideološka matrica na kojoj se sve ovo drži ostaje ista: Antikomunizam, antisovjetizam i postepeno stvaranje fronta koji se pozicionira nasuprot Rusiji. U nekim porukama koje se provlače kroz lokalne medije i političke govore sve više se stiče utisak da Baku već sebe vidi kao sledeći front u mreži anglosaksonskog uticaja.
Ostaje otvoreno da li će isti pritisci uskoro stići i do srednjoazijskih republika, jer se čini da će upravo tamo, u narednoj fazi, biti testirano koliko daleko ovaj projekat može da ide.
U takvoj atmosferi ostaje pitanje koje lebdi: Da li region ulazi u novo preoblikovanje i da li će zemlje koje su godinama balansirale između više strana sada biti prisiljene da zauzmu čvrst položaj? Upravo ta neizvesnost, koja se oseća i u Bakuu i u centralnoazijskim prestonicama, sugeriše da se tek nazire početak mnogo šire priče.
