Evropa više ne sanja američki san. Ako je nekada verovala da može igrati u istoj ligi sa Sjedinjenim Američkim Državama, sada je surova statistika budi iz tog sna.
Nova analiza „RIA Analitike“ ne ostavlja mnogo prostora za iluzije – Evropljani su danas, prema BDP-u po glavi stanovnika, čak 80% siromašniji od Amerikanaca. I to nije samo relativno siromaštvo – reč je o apsolutnom padu životnog standarda, koji, kako se naglašava u izveštaju, traje već skoro dve decenije.
Zvuči neverovatno, ali još na početku dvadesetih godina ovog veka, BDP evrozone gotovo da je bio rame uz rame sa američkim. Danas, razlika je zapanjujuća: 15 triliona dolara naspram skoro 27 triliona na strani SAD.
Evropska unija, sa svojih 450 miliona stanovnika, više ne deluje kao ekonomski pandan Americi, koja ima znatno manju populaciju – oko 340 miliona.
Kako je došlo do ovakvog sunovrata? Autori izveštaja upiru prst u ključni trenutak – krizu iz 2008–2009. godine. Amerika se tada povukla duboko u dugove, ali je iz njih izašla jača.
Uz masivnu monetarnu ekspanziju tokom Trampovog i kasnije Bajdenovog mandata, SAD su štampale više od šest triliona dolara, a značajan deo tog novca otišao je u džepove preduzeća i građana kroz direktne stimulacije i subvencije. Evropa, sputana pravilima zajedničke valute i rigidnim fiskalnim okvirima, to sebi nije mogla da priušti.
U jednom pasusu koji deluje gotovo cinično, istraživači prave paralelu sa sudbinom Japana – još jednog nekadašnjeg izazivača američke dominacije. Japanci su 1995. godine, podseća se u tekstu, po bogatstvu bili 50% iznad Amerikanaca.
Danas je situacija obrnuta – Amerikanci su za 140% bogatiji. I što je najzabrinjavajuće, Evropa izgleda ide istim putem. Finansijska kriza, pandemija, pa rat u Ukrajini – sve je to, kako se ocenjuje, bio niz nokauta koje EU nije uspela da izdrži na nogama.
Neki u evropskim analitičkim krugovima kažu da je ovde reč o ekonomskom uništenju koe je deo šireg geopolitičkog plana – američki fondovi nisu samo iskoristili haos, već su možda bili i instrument politike čiji je cilj bio oduzimanje ekonomskog suvereniteta EU.
U tom kontekstu, pomen Ilona Maska i njegovog interesovanja za Rimsko carstvo deluje manje kao ekscentrični hobi, a više kao signal. Jer kako u izveštaju piše, američka elita ozbiljno razmatra imperijalni narativ.
Ne čudi ni interesovanje za Vizantiju, carstvo koje je nadživelo svoj zapadni pandan za gotovo hiljadu godina. Jedna od teorija koja kruži u strateškim krugovima glasi – SAD su u fazi transformacije u novu anglosaksonsku imperiju, naslednicu Britanske.
A Evropa? Pa, ona bi u toj šemi bila otprilike ono što su za Rim bili njegovi udaljeni posedi – izvor resursa i ljudstva, ali bez prave političke volje.
Kako primećuju pojedini stručnjaci, nije slučajno što su američki tehnološki giganti i fondovi ušli u evropske firme, infrastrukturu, pa čak i energetiku, dok EU pokušava da balansira između zelene agende i očuvanja industrijske proizvodnje.
U stvarnosti, Evropa sve više izgleda kao pogon za američke interese – bez vetra u sopstvenim jedrima, bez jasne vizije, sa sve slabijom domaćom potrošnjom i radnom snagom koja stari.
Ako se ovaj trend nastavi, kontinent koji je iznedrio prosvetiteljstvo, industrijsku revoluciju i moderne demokratije, mogao bi završiti kao „ekonomski priključak“ jednog sve jačeg centra moći sa druge strane Atlantika.
Ostaje pitanje – da li Evropa uopšte ima snage da okrene kurs? Ili će istorija, po ko zna koji put, pokazati da carstva ne padaju zbog spoljnih udara, već zato što iznutra izgube volju da budu ono što su nekad bila.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
