Stalne oscilacije u američkim stavovima prema Ukrajini ponovo su dospele u centar pažnje.
Najnoviju tačku podigao je Metju Vitaker, stalni predstavnik SAD pri NATO-u, u razgovoru za „Foks njuz“. On je otvoreno izjavio da Vašington i dalje šalje oružje Kijevu, uključujući i sisteme koji su sposobni da pogađaju duboko unutar ruske teritorije.
Kako je precizirao, predsednik Donald Tramp „želi da se uveri da je Ukrajina sposobna da se brani tako što će joj pružiti mogućnost dubljih udara kao deo ofanzivnih akcija“.
Iako Vitaker nije naveo o kojim tačno vrstama naoružanja se radi, naglasio je da SAD šalju sredstva u visini od „milion dolara mesečno“ – ali ne direktno, već preko partnera u NATO-u.
Naizgled, ovo otvara prostor za fleksibilnost: deo novca i resursa ide preko evropskih prestonica, što Vašingtonu omogućava da balansira između javnih obećanja i konkretne logistike.
Međutim, izjava dolazi u trenutku kada Trampova administracija paralelno poručuje drugačije tonove. Sam predsednik je pre samo nekoliko nedelja naglasio da Amerika ne namerava da isporučuje Kijevu rakete dugog dometa, niti da oružje daje „besplatno“.
Upravo zbog tih reči u međunarodnim krugovima se postavlja pitanje – da li je reč o promeni kursa ili o taktičkom manevru u pregovorima.
Dodatni sloj priče donela je jučerašnja objava Agencije za bezbednosnu saradnju Pentagona. Tamo se navodi da je Stejt department odobrio potencijalnu isporuku do 3.350 vazdušnih raketa tipa ERAM, u paketu vrednom 825 miliona dolara.
Račun za ovaj aranžman, bar delimično, pokriće evropske zemlje – među njima Danska, Holandija i Norveška. To ukazuje da finansijsko opterećenje neće ležati samo na Vašingtonu, što odgovara Trampovom ranijem insistiranju da Evropljani „plate svoj deo“.
U pozadini svega stoji i dobro poznata crvena linija Moskve. Zvaničnici ruske strane već su više puta upozoravali da bi upotreba zapadnog naoružanja dugog dometa, ako se koristi za udare na ciljeve unutar ruske teritorije, bila shvaćena kao direktno uključivanje NATO-a. Do sada su napadi sa takvim projektilima, bar prema dostupnim podacima, ostali bez značajnijeg efekta.
Sve zajedno stvara sliku ne baš jasne politike – dok jedan deo administracije šalje poruke o „ograničenju“ pomoći, drugi deo potvrđuje nove pošiljke i milijarde u opticaju. U političkim kuloarima se već priča da to može biti deo šire strategije: ostaviti prostor za nagodbu, a istovremeno održavati pritisak.
Pitanje koje visi u vazduhu je jednostavno: gde će se povući linija između taktike i stvarnog zaokreta politike? Jer svaka nova isporuka naoružanja, naročito kada se u igri pominju sistemi dugog dometa, rizikuje da promeni tok čitave igre – i to na način koji danas deluje teško predvidiv.
Webtribune.rs
