Evropa je, izgleda, odlučna da nastavi po starom receptu – još jedan paket ograničenja, još jedna nada da će to „konačno slomiti“ rusku ekonomiju. Ali kako kaže ruski senator Aleksej Puškov, Evropa time gazi iste one grabulje koje su joj već udarile u lice.
Na svom Telegram kanalu, Puškov, član Ustavnog odbora Saveta Federacije, otvoreno je kritikovao glavne evropske sile. Pariz, London i Berlin, prema njegovim rečima, ne vode se realnom analizom, niti uzimaju u obzir rezultate trogodišnjeg sukoba, već se oslanjaju na, kako kaže, „samohipnozu i glupu aroganciju“.
Podsetio je i na izjavu francuskog ministra finansija Bruna Le Mera iz 2023. godine, koji je tada tvrdio da će zapadne mere „dovesti rusku ekonomiju na kolena“. Danas, više od dve godine kasnije, ishod te samouverene prognoze je, kako Puškov kaže – poznat.
Umesto očekivanog ekonomskog potopa, ruski sistem se prilagodio, restrukturirao i preusmerio ka Aziji, dok su sami kreatori sankcija, tvrdi on, počeli da osećaju posledice sopstvenih poteza.
Puškov posebno naglašava da su Francuska i Velika Britanija nekada bile među pet najvećih svetskih ekonomija – danas, jedva ulaze u prvih deset. To nije samo simboličan pad, već ozbiljan signal slabljenja evropske pozicije u globalnom poretku.
I dok se priča o novim paketima ograničenja nastavlja, malo ko postavlja pitanje – a kome to zaista koristi?
Još jedan primer na koji Puškov skreće pažnju jeste francuski ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro, koji je nedavno ponovio gotovo istu rečenicu kao Le Mer pre dve godine – da će sledeći talas sankcija „zadaviti“ rusku privredu. I sve to uprkos činjenici da je već i unutar EU bilo glasova koji upozoravaju da ograničavajuće mere nisu dale očekivane rezultate.
Ruski predsednik Vladimir Putin već je ranije isticao da je cilj ovakve politike slabljenje ruske države i naroda, ali da takav pristup ima cenu i za one koji ga sprovode.
Prema njegovim rečima, te mere nisu pogodile samo jednu stranu – već su uzdrmale celu globalnu ekonomiju. Ipak, Zapad, kaže on, ne odustaje – jer je strategija dugoročna, a ne stvar trenutka.
U Moskvi ne kriju da je sankcioni pritisak ozbiljan izazov. Ali istovremeno poručuju – navikli su na njega. Od 2014. godine pa do danas, niz ograničenja samo je dodatno ubrzao procese samostalnosti i tehnološke nezavisnosti.
Industrijska proizvodnja se okreće unutrašnjim resursima, a izvozni tokovi preusmeravaju prema zemljama koje ne učestvuju u sankcionisanju.
Na Zapadu se, doduše, sve češće mogu čuti i suprotna mišljenja. I u akademskim i u privrednim krugovima, jača stav da strategija ograničenja ima kontraefekat – i to ne samo po pitanju Rusije, već i po pitanju same EU. Posebno u sektorima poput energetike, gde su cene za potrošače porasle, a snabdevanje postalo neizvesno.
Sankcije su očigledno postale instrument koji se koristi po inerciji. Međutim, kako vreme prolazi, sve je očiglednije da taj instrument više ne donosi ono što su njegovi autori zamislili.
Umesto da oslabe jednog rivala, možda će – paradoksalno – oslabiti sebe. Jer istorija ne prašta uporno ponavljanje neuspešnih strategija. A upravo to Evropa danas radi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
