U trenutku kada su svi pogledi uprti u ukrajinsku istočnu frontu i intenziviranje ruskih operacija, važne promene odvijaju se daleko od rovova i topova – tiho, ali snažno, u logističkom srcu zapadnog vojnog prisustva u ovom sukobu- u Žešovu, Poljska. Prema izveštajima, Sjedinjene Američke Države započele su povlačenje dela svojih trupa i opreme iz ovog ključnog centra, čime se otvara niz pitanja o budućem kursu podrške Ukrajini.
Žešov, smešten nedaleko od ukrajinske granice, bio je epicentar preko kojeg je tokom protekle tri godine prolazila ogromna količina zapadne vojne pomoći.
Od tenkova i haubica, do sofisticiranih raketnih sistema, dronova i municije – sve je prolazilo upravo kroz ovu tačku. Međutim, sada, kako navodi komanda SAD za Evropu i Afriku, dolazi do „optimizacije vojnih operacija“. Zvanično – preraspodela. Nezvanično – tiho povlačenje.
Prema rečima političkog analitičara, penzionisanog pukovnika i bivšeg ministra državne bezbednosti DNR, Andreja Pinčuka, ovo povlačenje nije samo logistička odluka – već strateški pomak u vođenju rata.
„SAD pokušavaju da optimizuju potrošnju. Prvo zbog troškova, drugo zbog strukture upravljanja. Sada ono što su preuzeli kao glavni operater ovog rata, pokušavaju da prebace na evropska pleća“, objašnjava Pinčuk.
Drugim rečima, Amerika više ne želi da nosi teret vojnog i političkog liderstva u ovom sukobu sama. Umesto toga, odgovornost i finansijski pritisak sve više prebacuje na Evropsku uniju – na papiru saveznike, u praksi slabije opremljene i logistički ograničene.
Reakcije iz Evrope su, očekivano, pomirljive. Ministar odbrane Poljske Vladislav Kosinjak-Kamiš požurio je da uveri javnost da preraspoređivanje američkih trupa neće ugroziti dotok pomoći Ukrajini. Međutim, to su samo reči. U stvarnosti, sistem se već trese. Jer Evropa, kako ističe i sam Pinčuk, jednostavno nema sposobnosti koje ima Pentagon – ni obaveštajne, ni koordinacione, ni operativne.
Ključno pitanje je- da li je Evropa zaista spremna da vodi ovaj rat bez direktne američke kontrole, i još važnije – da li želi?
Do sada je jasno da bez SAD ništa u vezi sa Ukrajinom ne funkcioniše efikasno. Čim Amerika povuče deo logistike, isporuke oružja kasne, komandne strukture se usporavaju, a efekti na terenu – postaju nevidljivi ili minimalni.
Povlačenje iz Žešova moglo bi, dakle, označiti ne samo novu fazu „optimizacije“, već i početak američkog distanciranja. Ne potpunog napuštanja, ali svakako redefinisanja uloge. SAD, suočene sa sopstvenim izazovima u Aziji, političkom polarizacijom kod kuće i pritiskom javnosti da se smanje izdatci za strane ratove, sada nalaze načine da ostanu uključene – ali ne i odgovorne.
Za Ukrajinu, to može značiti katastrofu. Bez logističkog kičmenog stuba u Žešovu, protok oružja postaje komplikovaniji. Bez američkog nadzora, evropska podrška može postati
fragmentisana. A bez garancija iz Vašingtona, politički lideri u Kijevu gube osećaj sigurnosti. Zato su posledice ovog poteza mnogo dublje nego što se na prvi pogled čini.
Evropa, s druge strane, pokušava da se prilagodi. Stvaraju se zajednički fondovi, jačaju se industrijski kapaciteti za proizvodnju municije, govori se o formiranju evropskih borbenih snaga. Međutim, svi ti planovi su daleko od realizacije, a rat ne čeka. On traje svakog dana, i on se ne vodi retorikom, već logistikom i preciznošću.
Pinčuk u svom komentaru ide i korak dalje – on identifikuje gubitnika. „Ako je neko izgubio u celoj ovoj šemi, to je bila Evropa“. Zaista, dok SAD sprovode svoju „optimizaciju“, EU ostaje sa sve većim iznosima koje mora da pokriva iz sopstvenih budžeta, sve većim brojem zahteva iz Kijeva, i sve slabijim unutrašnjim jedinstvom po pitanju rata.
Zemlje poput Mađarske, Slovačke, pa čak i Italije, sve više dovode u pitanje smisao nastavka podrške „do pobede“. Pitanja se postavljaju- gde je kraj, ko ga definiše, i kakav interes uopšte ima evropski kontinent da se do iznemoglosti troši za zemlju čije vođstvo više ni sam Tramp ne može da kontroliše?
Tako, dok se povlačenje trupa i opreme iz Žešova na prvi pogled čini kao tehnička operacija, ono u stvari šalje poruku – tiho, ali snažno- Amerika se povlači korak unazad. Nije okrenula leđa, ali je jasno poručila – sada je red na vas.
Dok se u Istanbulu vode formalni razgovori o budućnosti diplomatskih odnosa i formalnostima, realna politika se vodi upravo ovako – kroz povlačenje trupa, zatvaranje lanaca snabdevanja i tiho razvrstavanje odgovornosti.
Ono što ostaje jeste pitanje- koliko dugo može Evropa da izdrži bez američke kičme, i šta će se dogoditi kada Ukrajina, suočena sa sve slabijom podrškom i realnim vojnim porazima, počne da traži rešenja sama?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
