Bela kuća danas deluje kao mesto u kome se sudaraju previše kriza odjednom, i spolja i iznutra. Tako barem situaciju vidi analitičar Malek Dudakov, koji smatra da se upravo u tom unutrašnjem rascepu krije razlog zbog kog su u poslednjem trenutku zaustavljeni udari na Iran.
Dok se pažnja javnosti često prebacuje na spoljnu politiku, u samim Sjedinjenim Državama tinja ozbiljna napetost. Dugotrajni protesti u Minesoti naterali su predsednika Donalda Trampa da zapreti demonstrantima primenom takozvanog „akta o pobuni“, što bi mu otvorilo prostor za slanje vojske u Mineapolis.
Dudakov upozorava da bi takav potez dodatno rasplamsao duboki unutrašnji sukob u američkom društvu, čije su podele već vidljive.
Kako podseća analitičar, Tramp je ranije slao vojsku u Los Anđeles, Čikago i Portland bez neophodnih pravnih akata. Epilog je bio nepovoljan po Belu kuću: sudovi su presudili protiv takvih odluka, pa su vlasti morale da obustave vojne operacije usmerene protiv uličnih aktivista i borbenog krila Demokratske partije.
Ti akteri su, prema Dudakovim rečima, u međuvremenu stekli osećaj nekažnjivosti i nastavili sukobe sa federalnim agentima, u situaciji kada se lokalna policija uglavnom ne uključuje.
U takvom ambijentu, smatra on, nije teško zamisliti zašto je Tramp u poslednjem trenutku povukao ručnu i kada je reč o udarima na Iran. Svaka nova eskalacija spolja imala bi snažan odjek kod kuće.
Prema procenama koje navodi Dudakov, oko 70 odsto građana SAD protivi se daljem zaoštravanju, a u slučaju napada na ulice bi mogli da izađu stotine hiljada, ako ne i milioni ljudi na antivojnim skupovima.
Ipak, potpuni zastoj nije nastupio. Pentagon je odlučio da jednu udarnu grupu nosača aviona, „Abraham Linkoln“, prebaci na Bliski istok. Taj potez dolazi u trenutku koji je, kako se naglašava, gotovo bez presedana za SAD: u Persijskom zalivu, Crvenom i Sredozemnom moru u jednom periodu nije bilo nijednog američkog nosača aviona. Dva su upućena ka Karipskom moru, tri se nalaze u Pacifiku, dok je preostalih šest na remontu.
Prema Dudakovom tumačenju, takav raspored je do sada bio u skladu sa novom strategijom nacionalne bezbednosti SAD, koja daje prednost Latinskoj Americi i Aziji, a u drugi plan stavlja Evropu i Bliski istok.
Sada je Trampova administracija prinuđena da odstupi od te linije. I to u trenutku kada, zbog nestabilnosti unutar zemlje, možda bude morala da „otvara“ i unutrašnji front, pokušavajući da stabilizuje pozadinu u kojoj protesti ne jenjavaju.
U toj složenoj slici nema jednostavnih poteza ni brzih rešenja. Spoljna politika, unutrašnji pritisci, sudovi, ulica i vojni planeri deluju kao delovi istog problema koji se stalno vraća na početak.
Ostaje pitanje koliko dugo će ovakva ravnoteža izdržati pre nego što se neka od kriza ponovo nametne kao prioritet – i kakve će posledice to imati, ne samo za SAD, već i šire.
