Dok su se u Vašingtonu danima vagale opcije, a u regionu brojale sekunde, prizor sa druge strane Mediterana govorio je mnogo više od zvaničnih saopštenja.
U Izraelu su komunalne ekipe, gotovo rutinski i bez velike buke, ponovo otključavale javna skloništa koja su od prošlog leta stajala zapuštena. Prašina se dizala sa vrata, sećanja su bila sveža. Atmosfera je podsećala na trenutke kada se čeka nešto što svi naslućuju, ali niko ne želi da izgovori naglas.
Donald Tramp je, prema opisima iz više izvora, tih dana ozbiljno razmatrao udar na Iran. U diplomatskim krugovima govorilo se da je bio potpuno spreman, da je region već bio u mentalnoj pripremi za novu rundu vazdušnih napada. Britanski zvaničnici su, za svaki slučaj, povlačili deo osoblja iz baza i ambasada. Sve je delovalo kao uvod u poznati scenario.
A onda – preokret. Do vikenda je ton iz Bele kuće primetno omekšao. Rakete nisu poletele. Umesto eskalacije, nastupilo je zatišje koje je otvorilo pitanje: šta je nateralo američkog predsednika da zaustavi proces u poslednjem trenutku?
Jedan deo odgovora nalazi se unutar samog Irana. Nakon višemesečnih nemira, režim danas izgleda stabilnije nego u bilo kojoj tački od početka protesta. Ulice Teherana ispunili su skupovi podrške vlastima, bezbednosni aparat je očigledno ponovo konsolidovao redove, a poruke koje dolaze iz vojnog vrha imaju jasan cilj – da pokažu snagu.
Komandant elitnog Korpusa čuvara Islamske Republike izjavio je da se Iran nalazi „na vrhuncu spremnosti“, uz tvrdnju da su zalihe raketa porasle nakon dvanaestodnevnog sukoba prošlog leta.
Ta poruka nije bila upućena samo domaćoj javnosti. Uprkos prošlogodišnjim udarima, Iran i dalje raspolaže ozbiljnim vojnim kapacitetima. Posebno zabrinjava velika količina raketa kratkog dometa koje mogu da dosegnu američke objekte u Kataru, Bahreinu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu, Omanu i Saudijskoj Arabiji.
U situaciji u kojoj bi bio dodatno pritisnut, Teheran bi mogao da ih usmeri i ka energetskoj infrastrukturi u Zalivu, što nije nepoznat obrazac iz ranijih godina.
Pouzdane brojke je teško proveriti, ali procene koje se najčešće pominju govore o oko 1.750 balističkih raketa kraćeg dometa, među kojima su Fateh-110 i 313, Zolfaghar i Qiam-1.
Nasuprot tome, američke snage u regionu raspolažu određenim brojem sistema Patriot, ali ti sistemi funkcionišu prvenstveno u završnoj fazi leta projektila. Za razbijanje masovnih salvi u ranoj fazi, Vašingtonu bi bili potrebni dodatni razarači i borbeni avioni – a njih trenutno nema dovoljno.
Zbog toga nije iznenađenje što su lideri zalivskih zemalja poslednjih dana pozivali na uzdržanost. Kako je to formulisao Metju Sevil iz londonskog instituta Royal United Services Institute, niko u regionu ne bi imao problem da vidi Iran slabiji, ali većina bi ipak radije živela sa takvim Iranom nego sa rizikom od snažnog uzvratnog talasa. Ti isti lideri, uostalom, imaju važnu ulogu u Trampovim planovima vezanim za Gazu, pa se njihovi stavovi ne mogu tek tako zanemariti.
U tu sliku uklapa se i Izrael. Javna retorika iz Jerusalima protekle sedmice bila je neuobičajeno tiha. Sve više izvora sada potvrđuje da je Benjamin Netanjahu, u koordinaciji sa arapskim partnerima, savetovao Vašington da sačeka.
Razlozi su vrlo konkretni. Smatra se da je Iran tokom junskog sukoba iskoristio oko polovine svojih balističkih raketa srednjeg dometa, dok se preostali arsenal procenjuje na oko 1.500 projektila, iako je pitanje koliko je lansera operativno.
Istovremeno, izraelski vojni vrh već mesecima računa presretače. Neke procene ukazuju da je broj raketa ispaljenih prošlog juna bio ravan dvogodišnjem proizvodnom kapacitetu izraelske industrije.
Kako je kampanja odmicala, sve više iranskih projektila uspevalo je da probije protivvazdušnu odbranu. Iako su i vlada i javnost spremni da izdrže novu traumu ako bi ona donela jasnu bezbednosnu dobit – podsećanje da je 28 ljudi poginulo u raketnim udarima još je sveže – u bezbednosnim krugovima raste zabrinutost zbog zaliha egzoatmosferskih presretača Arrow.
Zahi Hanegbi, donedavni savetnik za nacionalnu bezbednost, u hebrejskoj štampi je upozorio da ozbiljna operacija zahteva precizno planiranje i punu koncentraciju resursa – od protivvazdušne odbrane i obaveštajnih podataka do logistike, municije i medicinske podrške. Drugim rečima, vreme možda nije idealno.
Američki raspored snaga dodatno komplikuje situaciju. Prema navodima jednog zvaničnika, u regionu se trenutno nalaze tri razarača i tri priobalna borbena broda. Ono što upada u oči jeste odsustvo nosača aviona, što je neuobičajeno za Bliski istok.
Ti brodovi su trenutno raspoređeni kod Japana, u Južnom kineskom moru i kod obala Venecuele, gde su bili ključni u operaciji usmerenoj protiv režima Nikolasa Madura. Tek u petak je USS Abraham Lincoln promenio kurs i krenuo na zapad, verovatno ka Bliskom istoku.
Čak i tada, opcije ostaju ograničene. Većina naprednih aviona F-22 i F-35 nalazi se na drugim tačkama sveta. Bez nosača aviona, SAD bi mogle da izvedu samo ograničene, pretežno simbolične udare krstarećim raketama.
Veća i dugotrajnija operacija zahtevala bi potpuno drugačiji nivo angažovanja. A i zemlje koje bi morale da ugoste američke avione – poput Katara ili UAE – upravo su one koje pozivaju na smirivanje tenzija, uz teorijsku mogućnost da povuku dozvole usred kampanje.
Čak i relativno uzak cilj, poput pokušaja eliminacije ajatolaha Hamneja, povlačio bi za sobom ogroman rizik. Iako se smatra da je iranski radarski sistem oslabljen udarima iz 2024. i 2025. godine, svaka misija sa pilotima zahtevala bi neutralisanje preostalih PVO kapaciteta. Scenario sa zarobljenim američkim pilotom bio bi politička noćna mora za predsednika koji preferira brze i čiste ishode.
U tom kontekstu, odluka da se stane deluje racionalnije nego što se na prvi pogled čini. Iran raspolaže sa gotovo pola miliona vojnika u aktivnoj službi, isto toliko rezervista, oko 200.000 pripadnika IRGC-a i blizu milion ljudi u policiji i miliciji Basidž. Rušenje režima bez kopnenog angažovanja izgleda malo verovatno, a na takav scenario Tramp očigledno ne želi da pristane – pogotovo sada kada se vlast u Teheranu konsolidovala.
Predsednik je pokušao da objasni pauzu tvrdnjom da ga je režim uverio kako je „ubijanje prestalo“, navodeći obustavu 800 pogubljenja demonstranata kao dokaz da su pritisci dali rezultat. Njegov izaslanik Stiv Vitkof počeo je da govori o davanju prednosti diplomatiji, iako u Vašingtonu niko ozbiljno ne isključuje mogućnost udara u doglednoj budućnosti.
Paralelno sa tim, pritisak dolazi i iz egzila. Iranski prestolonaslednik Reza Pahlavi poručuje da veruje da će Tramp, pre ili kasnije, stati uz iranski narod i da „nikada nije kasno“ za američku pomoć. Poruka je jasna, ali teren ostaje klizav.
Za sada, sve stoji u nekoj vrsti napete ravnoteže. Skloništa su otvorena, nosači su daleko, a odluke se očigledno još preispituju. U regionu gde se istorija često menja u kratkim, naglim potezima, pitanje nije da li će se nešto desiti – već kada i u kom obliku.
