Sporazum će, kako je najavljeno, olakšati zelenu tranziciju u Srbiji, omogućiti bolji pristup čistoj energiji, i kako Đurić kaže, u skladu je sa evropskim aspiracijama naše zemlje. Da li to znači energetsko udaljavanje od Rusije?
Kao „prazno platno na kojem se može slikati po želji“, opisao je pomoćnik državnog sekretara SAD za energetiku Džefri Pajat novi sporazum SAD i Srbije o strateškoj saradnji u oblasti energetike.
Reč je o dokumentu koji su ministar spoljnih poslova Marko Đurić i podsekretar SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze Fernandez potpisali u Vašingtonu, za koji je Đurić rekao da će olakšati zelenu tranziciju u Srbiji, omogućiti bolji pristup čistoj energiji, i koji je, kako je naveo, u skladu sa evropskim aspiracijama naše zemlje. Rezultiraće, kaže, pouzdanijim, sigurnijim i dugoročno stabilnijim snabdevanjem „u uslovima u kojima se naša industrija i naša privreda razvijaju iz dana u dan“.
Snabdevanje Srbije, međutim, već je pouzdano, a glavni energetski partner zemlje je Moskva. Ruski gas dobijamo preko Turskog toka po izuzetno povoljnoj ceni, a podaci govore da je tokom 2022. godine Srbija iz Rusije uvezla nešto više od 2,7 milijardi kubnih metara gasa iz Rusije.
S obzirom na trenutnu geopolitičku situaciju i energetsku sliku Srbije, i ne čudi što je jedno od prvih pitanja koje je postavljeno Pajatu, nakon potpisivanja srpsko-američkog sporazuma o strateškoj saradnji, bilo – da li će ovaj sporazum „omogućiti Srbiji da smanji zavisnost od ruskih energenata“.
„Mislim da je najvažnija stvar koja se desila u pogledu želje predsednika (Aleksandra) Vučića da diversifikuje snabdevanje energentima ono o čemu sam govorio – investicija Srbije kao kupca u projektu za tečni prirodni gas u Aleksandropolisu (Srbija je rezervisala 300 miliona kubika gasa, prim.nov), najava da američka gasna kompanija učestvuje sa 25 odsto kao partner u tom projektu, i spremnost američkih gasnih izvoznika da igraju još važniju ulogu u jačanju energetske diversifikacije širom Evrope“, rekao je Pajat, dodajući da SAD podržavaju diversifikaciju i da je ona „ključ bezbednosti“.
Da je cilj Amerike da Srbija što više diversifikuje svoje linije snabdevanja, potvrdio je za „Glas Amerike“ i ministar spoljnih poslova Srbije.
Šta je Sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike?
Tekst sporazuma o strateškoj saradnji u oblasti energetike i dalje nije dostupan javnosti, ali prema rečima asistenta na Fakultetu političkih nauka, Strahinje Obrenovića, on je „okvir u okviru koga se može kretati buduća saradnja SAD i Srbije“.
„Sporazum se odnosi na kompanije koje posluju na energetskom tržištu i otvara mogućnosti za investicije kompanija iz SAD koje imaju tu tehnologiju, a u okviru onoga što nazivamo zelenom agendom odnosno u okviru procesa tranzicije ka obnovljivim izvorima energije“, objašnjava za RT Balkan Strahinja Obrenović.
Na pitanje da li bi sporazum u sebi mogao imati stavke koje se tiču saradnje po pitanju uvoza gasa, naš sagovornik navodi da ga ne bi čudilo „da postoji stavka koja se odnosi na energetsku bezbednost i sigurnost snabdevanja, što se u administraciji SAD visoko ceni u odnosu prema evropskim partnerima“.
„Sama energetska bezbednost u Evropi zauzima značajno mesto u energetskom sektoru SAD, i to potencijalno jeste jedan od projekata koji bi omogućio ovom regionu, a naročito Srbiji, da u jednom trenutku dobija tečni prirodni gas iz drugih izvora, koji nisu iz Rusije“, navodi Obrenović, dodajući da će pitanje snabdevanja prirodnim gasom biti tema značajnih diskusija sledeće godine, kada ističe trogodišnji ugovor o isporuci prirodnog gasa iz Ruske Federacije.
Tada će se, kaže, videti hoće li Rusija biti jedina zemlja od koje dobijamo prirodni gas, ili ćemo se koristiti mogućnostima završenog interkonektora sa Bugarskom, pa i drugim projektima, poput ovog u Aleksandropolisu, koji bi omogućili snabdevanje iz drugih izvora.
Rusija, uprkos proširenju saradnje s Amerikom, definitivno ostaje glavni energetski oslonac Srbije, što je, danas u Sankt Peterburgu potvrdila i zamenica predsednika Skupštine Srbije Snežana Paunović, poručujući na Evroazijskom ženskom forumu da bi Srbija želela da sa ruskom stranom razgovara o nastavku saradnje u oblasti energetike.
Ništa bez Rusa
I nije samo reč o „emocijama“ i tradicionalno dobrim odnosima sa Rusijom, već i o činjenici da u energetskom pogledu – bez Rusa ništa.
„Reč je samo o okvirnom sporazumu koji trasira saradnju u čitavom ovom polju a ne o konkretnim projektima koji će se nužno realizovati i tako biti u sukobu sa postojećom energetskom saradnjom. Faktički je u ovom trenutku nemoguće isključiti Rusiju, jer sve alternative koje postoje nisu dovoljne da namire potrebe srpskog tržišta. Sve i da postoji volja da se saradnja prekine, ne postoji alternativa“, zaključuje Obrenović.
Istog je stava i stručnjak za energetiku Miloš Zdravković, kome se sporazum i na neviđeno ne dopada – baš iz razloga što nije dostupan stručnoj javnosti.
„Stvoren je utisak da je moguće nešto što je nemoguće. Jer, još 2012. je, što se stručne javnosti tiče, stavljeno ad akta pitanje o američkom gasu, kada je odlučeno da bilo koji tečni gas mora da košta 2,4 puta skuplje od gasa iz cevovoda, pa bio on ruski ili norveški. Takva priča nije realna“, rekao je Zdravković za RT Balkan, komentarišući Pajatov stav o srpskom učešću u projektu u Aleksandropolisu.
Reč je o terminalu za tečni naftni gas koji, prema njegovim rečima, nikad ne može da bude konkurentan gasu iz cevovoda, pre svega zbog načina njegove proizvodnje i transporta.
„Naša država je na liniji magistralnog gasovoda, i em od njega ubiramo tranzitne takse, em je taj gas u startu jeftiniji“, navodi Zdravković.
Naš sagovornik pojašnjava da se sporazum koji je potpisan u Vašingtonu odnosi na obnovljive izvore energije, koji ipak nisu tako neograničeni kako ih predstavljaju.
„Za Rusiju i Kanadu nisu ograničeni, ali s obzirom na to da su uslovljeni veličinom teritorije neke države, za zemlje poput Srbije, Hrvatske i Mađarske jesu ograničeni. Ne možete vi da napravite koliko hoćete vetroparkova. A uz to, bojim se da je davanje toga strancima u ruke veoma loš potez.
U Abu Dabiju, njihov najveći vetropark ima samo 20 odsto arapskog finansiranja, a za ostatak su komercijalne banke dale kredite. To bi mogao da radi i naš EPS, zašto to davati strancima? Amerikanci dobijaju šansu da njihove privatne kompanije grade projekte poput vetroparkova, a ja sam od ljudi koji veruju da ako mi nismo generacija koja može nešto da uradi, bolje da ostavimo potomcima da oni rade, a ne da dajemo strancima“, kaže Zdravković.
On, međutim, napominje da nedavno sklopljen ugovor o zajmu sa Italijanima kojim se Srbija zadužila za sto miliona evra, predstavljen kao doprinos ubrzanju zelene tranzicije Zapadnog Balkana nema nikakve veze sa sporazumom koji je potpisan sa Amerikancima a koji se takođe tiče takozvane zelene agende, već da je samo pokazatelj „likvidnosti EPS-a“ i da u tom sektoru postoje veliki problemi.
Komentarišući očiglednu želju Zapada da Srbija započne energetsku saradnju sa drugim državama, odnosno da se u energetskom pogledu udalji od Rusije, Zdravković navodi da nas do sukoba u Ukrajini, Evropska unija nije terala da diversifikujemo izvore energije, kao i da ni danas ne mogu da nas nateraju da ne kupujemo ruski gas.
Iako, kako on kaže, imati različite izvore snabdevanja nije loše, u ovom slučaju nije pametno što se vidi i po recesiji u evropskoj industriji.
„Evropa je imala decenijama povlašćen položaj u trgovini sa Rusijom, a Rusiji je bilo isplativo da trguje sa Evropom. Zbog toga je izlišno pričati da li je za EU bilo dobro da traži neke druge izvore snabdevanja.
Mađarska, Češka, Slovačka, Austrija, dakle države koje su i članice EU i NATO-a kupuju rusku naftu i ruski gas, a da ne pričamo da nas koji neko smo u maglovitom procesu pridruživanja neko na to može naterati“, navodi Zdravković.
(RT)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
