Od strane zvaničnika Srbije, njima podređenih medija i raznih zapadnih dušebrižnika, od kada je počeo sukob u Ukrajini često čujemo da preti opasnost da se on prenese i na tzv. Zapadni Balkan, pre svega na bosansko-hercegovačke prostore i u našu secesionističku pokrajinu Kosovo i Metohiju.
Odmah da kažem, mislim da su to uglavnom prazne priče. Ako je i moguće da se tako nešto pod određenim uslovima desi, malo je verovatno da oni nastanu. A ono što je totalno neosnovano, to je – optuživanje Rusije da ona namerava da raspali neki novi balkanski požar. Moskva to nije radila ni u prošlosti, niti ima interes da tim putem ide sad.
SRPSKI OTPOR
Ratove u našem regionu, direktno ili indirektno, prouzrokovali su krajem prošlog veka Vašington, Berlin, London i sa njima povezani drugi centri geopolitičke moći. Otuda, kada već govorimo o prelivanju sukoba, pre bismo mogli da konstatujemo da se aktuelni rat na istoku Evrope na neki način tamo preneo sa Balkana. Nije obrnuto.
Isti oni koji su stajali iza izazivanja ratova za jugoslovensko nasleđe, potpaljivači su i sukobau Ukrajini.
Posle okončanja Hladnog rata, SAD praćene svojim saveznicima, krenule su u ekspanziju sa namerom da stave pod kontrolu što veći deo zemalja koje su nekada bile u sferi dominacije Moskve, odnosno da zaposednu prostore koji su imali „neutralan“ status između Zapada i Istoka, kao što je bio slučaj sa Jugoslavijom.
Ali, uspostavljanje novog svetskog poretka o kome su tada otvoreno govorili američki moćnici, nije išlo kako što su planirali. U pohodu koji su radi toga započeli, a koji je podrazumevao i komadanje srpskih zemalja, suočili su se sa neočekivano snažnim i upornim otporom našeg naroda.
Mi smo ozbiljno ispaštali zbog toga, ali ipak nismo potpuno poraženi i okupirani. Umnogome raskomadani, nismo i dotučeni.
Štošta od srpskih nacionalnih interesa je preživelo (opstala je Republika Srpska, srpski faktor nije potpuno „poništen“ u Crnoj Gori, držimo izvesne pozicije na Kosovu i Metohiji, Srbija i Bosna i Hercegovina nisu uterane u NATO).
To je veliki uspeh s obzirom da smo se, relativno mali i bez značajnih resursa ma koje vrste, sami našli na bojnom polju protiv zapadnog bloka sa kojim se danas nosi moćna Rusija, podržana od strane država u kojima živi preko pola svetskog stanovništva.
ZONA EVROATLANTSKE HEGEMONIJE
Svojim otporom mi Srbi smo, bez preterivanja, Ruskoj Federaciji pa i Kini, olakšali da dočekaju da uspešno stanu na crtu pomahnitaloj evroatlantskoj imperiji.
Dok je Rusija bila u najvećim problemima, predvođena vlašću koja nije ni htela, niti je umela, da brani njene nacionalne interese –kao geopolitički gromobran privlačili smo aktivnosti SAD i NATO klijenata te supersile.
Onda su u sledećem razdoblju, usled pretnji od strane islamskih terorista koje su stvorili pa su im se otrgle kontroli, evroatlantisti bili posvećeni (pokazalo se neuspešno) uspostavljanju svog poretka na Srednjem Istoku.
Dok su zapadni agresori u značajnijoj meri uspeli da se izvuku iz tamošnjih ratnih avantura i končano okrenu Rusiji, ona je, predvođena Putinom, već stala na noge, dok je Kina uveliko preuzimala globalni ekonomski primat.
To evroatlantske sile nije omelo da započnu odavno isplanirani prodor na postsovjetski prostor, ali on više nije bio lak. Tako su prošle godine rusko-zapadnog nadigravanja od Ukrajine, preko Kavkaza, do Srednje Azije, ali Vašington nije postigao svoj cilj. Konačno, svestan da mu vreme ističe i polako se kruni njegova globalna hegemonija, pokrenuo je i pravi rat u Ukrajini, čija je najnovija faza – ovaj put već od strane Rusije lansirana ofanziva – sada u toku.
Moskva, postepeno ali sigurno, svojim energičnim delovanjem, eliminiše NATO pretnju sa prostora značajnog dela istorijske Rusije.
Svestan da je njegov pohod na istok osuđen na neuspeh, a evroatlantski tzv. novi svetski poredak već uveliko u razdoblju urušavanja, Vašington pokušava da konsoliduje svoju užu, zapadnu zonu dominacije. Namera SAD je da nju – u kontekstu rata u Ukrajini – ogradi i učini nedodirljivim bastionom za tuđe uticaje, a da onda, u meri u kojoj je to realno, van nje pokušava da parira silama u usponu (BRIKS plus), i tako usporava svoj globalni pad i pre ili kasnije izgledne probleme u vezi sa samim zapadnim bastionom (spoljne pritiske na njega i unutrašnje pobune pokorenih evropskih masa, pa i elita u njegovim okvirima).
NOVO OKRETANjE SRBIMA
Tako smo ponovo stigli do srpskih zemalja. Mi se nalazimo, većim delom kao nepokoreno ostrvo (Srbija i Srpska), unutar zone koju evroatlantske elite smatraju svojom ekskluzivnom teritorijom. No, nismo duboko unutar nje, već blizu njenih već oronulih bedema, okruženi narodima koji i sami neretko imaju pozitivan odnos prema Rusiji, bez obzira na to što su ih njihove elite uvukle u zapadni blok.
Stoga, njegovi stratezi znaju da se radi o, po njihove interese trusnom terenu, gde su i te kako mogući brzi preokreti. Zato sada pokušavaju da svoju dominaciju u našem regionu brzim potezima zaokruže, ali su svesni opasnosti koja iz toga može da proizađe po njih. Pa, iako agresivno deluju, to umnogome rade pozerski, po principu „ako prođe, prođe“.
Nisu radi da preuzmu rizike koji bi proizašli iz istinskog zaoštravanja situacije kod nas i u vezi sa nama. Pokušavaju da postignu šta žele, bleferskim pretnjama sračunatim na to da nas psihološki slome.
Tako od nas traže, uz pominjanje mogućnosti da nas izoluju i na druge načine nam zagorčaju život, da se distanciramo od Rusije, i tako zapravo nanesemo štetu ne njoj, već sebi. Time bismo izgubili rusku podršku za odbranu KiM i Republike Srpske, te bismo kao zrela kruška pali u NATO korpu.
Ujedno, od Beograda otvoreno zahtevaju da prizna secesiju Kosova radi EU integracija (koje, pitanje je, da li nam i pod tim, neprihvatljivim uslovima, stvarno nude).
Što se tiče Republike Srpske, od nje traže da otkoči put BiH u NATO i prihvati sve one nelegalne izmene dejtonskog poretka koje su u prethodnom periodu nametnute. Na to se nadovezuju i novi zahtevi, čije udovoljavanje bi vodilo skoro pa stvaranju unitarne Bosne i Hercegovine i transformaciji Republike Srpske u njenu puku administrativnu jedinicu (a možda i njenoj podeli u više kantona).
KONTRAST SRPSKE I SRBIJE
I šta ćemo sada? Šta u takvim okolnostima rade Srbi?
Banjaluka se hrabro odupire. Ne srlja u sukobe sa Zapadom, ali mu jasno stavlja do znanja da nije spremna da povlači poteze koji vode našem državno-nacionalnom samoubistvu zapadno od Drine.
S druge strane, Srbija postupa kolebljivo. Ne pokazuje spremnost (možda i samo zbog straha političkih elita od naroda koji je dominantno patriotski opredeljen) da se baš potpuno odrekne vitalnih nacionalnih interesa i prikloni Zapadu, ali ipak daje prevelike ustupke i diskretno se udaljava od Rusije.
Ponaša se kao da nam stvarno preti neki novi veliki rat od koga beži, iako je jasno da su takve pretnje Srbima čista fikcija jer Zapad nema kapacitete da sada otvara drugi front.
To što beogradski establišment radi nije ispravan put. Republika Srpska, koja je tek entitet složene državne zajednice, svojim delovanjem jasno pokazuje da je moguće odupreti se pritiscima a pri tome ne izazvati eksploziju.
Republika Srpska ne ugrožava aktivno ono što je Zapad već nametnuo u našem regionu, ali ga sprečava da to legalizuje i učvrsti, odnosno produbi. Kada bi Banjaluka prešla u veliku ofanzivu, pitanje je da li na kraju ne bi prizvala svestranu reakciju globalnih i lokalnih oponenata. Ali, do nje bi došlo samo kada bismo mi prešli crvene linije, a ne zbog toga što onima koji posežu na naše interese, ne dopuštamo da ih pregaze.
Cik-cak manevrima, staranjem asimetričnih partnerstava i na Zapadu (npr. sa Mađarskom), jačanjem veza sa Rusijom i Kinom na način koji ne izlazi iz granica priznatih u Dejtonu, nepokolebljivom odlučnošću da se brani svoje, ali i jasnim stavom da se neće ugrožavati tuđe – Dodik i njegov tim uspevaju da održe liniju odbrane a ne izazovu eskalaciju regionalne krize.
Kada se radi o Srbiji, tu stvari stoje drugačije; nacionalni defetizam zaseni i mnogo toga što je samo po sebi pozitivno.
Beograd izveštačeno besni zbog EU kosovske prevare, ali daje nove i nove ustupke. Retorički podržava Republiku Srpsku, ali ne staje istinski iza ispravnih poteza njenog rukovodstva. Ne uvodi sankcije Rusiji, ali je sramno osuđuje za ono za šta nije kriva (npr. glasanje za rezoluciju Generalne skupštine kojom su osuđeni ruski izmišljeni zločini u Buči).
PLODONOSAN TEST
Republika Srpska je svojim ponašanjem napravila svojevrsni test za Srbiju. I to test sa uspešnim ishodom. Njegov rezultat je takav da je jasno da Beograd može da se ponaša mnogo hrabrije bez većih posledica za sebe i region. To što tako ne postupa, samo govori o raskoraku između lično-partijskih interesa ovdašnjih vladajućih krugova i naših nacionalnih potreba, te o manjku istinske odvažnosti u njihovim redovima, a ne o opasnosti koja se nad nama istinski nadvila.
To je propagandna priča kako bi narod bio uplašen i naveden da pređe preko nacionalno neadekvatnog ponašanja državnog vrha.
A jedan od njegovih greha je i kampanja koju su ovih dana pojedini režimski mediji u Srbiji vodili protiv rukovodstva Republike Srpske, a pre svega srpskog člana predsedništva BiH.
Posle njegovog vrhunskog prijema u Rusiji, koji pokazuje da je on tamo prepoznat kao prvorazredni partner, ka Dodiku su odapete brojne otrovne strele. Imao je hrabrost da uradi ono što vlasti u Beogradu nisu i da ode u Sankt Peterburg. To njih ruši a njega uzdiže u očima Rusa. I, konačno, podriva priču koju „prodaju“ Zapadu i na njoj delimično tamo grade svoje pozicije – da su u stanju da kontrolišu ono što rukovodstvo Republike Srpske čini.
U takvim okolnostima, istinski nacionalno nastrojeni društveno-politički činioci u Srbiji, moraju da budu spremni da svim silama reaguju i stanu uz RS ako se na njeno rukovodstvo nastave pritisci iz Beograda.
Ne zato što im je u Banjaluci neko simpatičan, a u Beogradu eventualno antipatičan, već stoga što se tako brani ne samo naš najveći nacionalni uspeh sa kraja 20. veka – Republika Srpska – već i naši nacionalni interesi u celini, od Kosova i Metohije do sudbine srpskog naroda u Crnoj Gori.
Jer, RS oličava jedan važan princip – energičnu ali izbalansiranu odbranu nacionalnih interesa, pravu meru između nepromišljene borbenosti i nacionalnog defetizma. Odričući se tog pristupa, srljamo u propast.
Ili prerano ulazimo u veliki sukob ili dižemo ruke od sebe.
KA BOLjOJ BUDUĆNOSTI
Mi Srbi smo suviše mali i decenijskim otporom iscrpljeni da bismo aktivno menjali globalne odnose. To dobro razumeju i naši ruski prijatelji i od nas ne traže da idemo opasnim putem.
Dovoljno je da iskreno istrajemo u neutralnosti, odnosno ne podlegnemo pritiscima da se okrenemo protiv Rusije i sebe. Ako to ne učinimo, pre ili kasnije dočekaćemo mnogo povoljnije okolnosti.
Rusija i Kina polako ali sigurno prave rupe u atlantskom bedemu i nama će biti omogućeno da se u nekom momentu aktiviramo i mnogo lakše povedemo svestranu borbu za svoje nacionalne interese.
Ali, da bi tako i bilo, Srbija mora da se ugleda na Srpsku. Nikako da se desi obrnuto, što Zapad uz delimičnu asistenciju iz Beograda pokušava da progura u vezi sa predstojećim izborima u RS i BiH.
Možemo samo da zamislimo koliko bi naš nacionalni položaj već sada bio bolji kada bi se suverena Srbija ponašala odlučno i nacionalno posvećeno kao Republika Srpska koja je (kon)federalni segment BiH i samim time ima manji radijus delovanja.
To treba da nas inspiriše da se maksimalno zalažemo da tako u što skorije vreme i bude, umesto da oni koji se olako poigravaju srpskim interesima, celokupnu srpsku politiku svedu na jalovo beogradsko kompromiserstvo.
Srpski narod u Srbiji, RS i Crnoj Gori, niti to zaslužuje, niti će tako nešto krotko prihvatiti.
Ako smo se junački opirali NATO agresorima, kada smo bili usamljeni a oni na vrhuncu moći, nemamo pravo da kapituliramo sada kada se oko tih siledžija formira lanac otpora koji će ih već u dogledno vreme obuzdati. Time bismo poništili sve što smo učinili u prošlosti i prokockali šanse koje nam budućnost donosi, da konačno rešimo srpsko pitanje.
Tako nešto bi predstavljalo veleizdaju nacionalnih interesa, koju niko odgovoran ne bi smeo pasivno da posmatra. Srpstvo se, polazeći od toga, danas ponovo umnogome brani i u Beogradu, nametanjem državi ispravnog kursa čiji orijentir je ono što Republika Srpska već radi!
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Dragomir Anđelković, Ukrajinska kriza i Srbi: između promišljene odbrane vitalnih interesa i nacionalnog defetizma
(fakti.org)
