Srbija kao priznata država nema nikakvu potrebu da ulazi u bilo kakve odnose koji se tiču međusobnog priznanja sa Kosovom.
Ona ima puni međunaropravni subjektivitet i apsolutno joj ne treba da je neko dodatno priznaje, a pogotovo ne takozvano Kosovo. Samo u Američkoj jednačini – međunarodno priznatu Srbiju treba da prizna nepriznato Kosovo.
A upravo to, međusobno priznanje Srbije i Kosova, poželeo je predsedniku Aleksandru Vučiću prvi čovek SAD Džozef Bajden, u čestitki povodom Dana državnosti Srbije. Dakle, on je i priznanje Srbije, de fakto predstavio kao deo nekakvog kompromisa što predstavlja pravnu besmislicu.
Naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Miloš Jončić, objasnivši da međunarodno priznatoj Srbiji ne treba priznanje, dodaje da doktrina međunarodnog prava stoji na stanovištu da je pitanje međusobnog priznanja država i vlada daleko bliže političkim nego pravnim odnosima.
Da je pre reč o politici nego o pravu upućuje i sav cinizam čestitke američkog predsednika Džozefa Bajdena upućene Srbiji u kojoj od međunarodnopravno priznate države traži da se odrekne dela svoje teritorije da bi potom bila ponovo priznata samo u drugim granicama.
Jončić napominje da međunarodno pravo poznaje izričito i prećutno priznanje. To što sada Bajden u svojoj čestitiki povodom Sretenja traži od nas jeste u stvari to izričito priznanje koje podrazumeva da država Srbija u jednostranom ili višestranom pravnom aktu, ali najpre se to definiše kao jednostrani pravni akt države, izričito prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Da bi i sama dobila „priznanje“, precizira naš sagovornik.
Kako „priznati“ već priznatu Srbiju u američkoj režiji
On objašnjava da izričito priznanje predstavlja gotovo svako priznanje novonastalih država, ali i napominje da je to u savremenim međunarodnim odnosima teško definisati. To je, kaže, tako zato što je proglašenje nezavisnosti obično vezano za samoopredeljenje naroda, a to proizvodi određene komplikacije.
Jončić ukazuje na to da su gotovo sve država nastale posle perioda antikolonijalnih pokreta nastale tim izričitim priznanjem. Državama je ostavljeno da međusobno donesu odluku o jednostranom aktu. Tu je po sredi de jure priznanje gde jednim pravnim aktom jedna država priznaje drugu i dolazi do međusobnog priznanja.
On napominje da pored de jure priznanja postoji i de fakto priznanje i ukazuje na bitnu razliku u ova dva slučaja.
„De fakto priznanje može da bude povučeno, dok de jure priznanje ne može. Sva ova otpriznavanja Kosova koja smo imali u poslednje vreme su podrazumevala da su te države de fakto priznale Kosovo, ali to nije bilo u onom de jure punom kapacitetu“.
Interes Srbije apsolutno nikakav
Stručnjak za međunarodno pravo objašnjava da se u ovom slučaju od Srbije traži da preduzme radnje koje će nedvosmisleno predstavljati jednostrani akt Republike Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Baš zato što je to političko pitanje ono se, kako napominje, i sagledava kroz prizmu političkih interesa.
Koji bi to bio politički interes Srbije da prizna takozvano Kosovo, da bi dobila njegovo priznanje, pita se on i odmah dodaje: Apsolutno nikakav.
„Srbija je potpuno međunarodno pravno priznata država. Ima svoj puni međunarodnopravni subjektivitet i nema govora o nekom interesu u tom međunarodnopravnom pogledu da ulazi u bilo kakve odnose po pitanju tog izričitog priznanja. S druge strane, Kosovo vapi za takvim aktom, s obzirom na to da oni bez izričitog priznanja Srbije nemaju svoj puni međunarodnopravni subjektivitet“, kaže Jončić.
On, međutim, napominje da se pored te teorijske priče, priznanje ipak, najviše vezuje za članstvo u Ujedinjenim nacijama. Bez priznanja Srbije oni ne mogu u UN, gde mi imamo jaku potporu u Savetu bezbednosti od strane Ruske Federacije i Narpodne Republike Kine.
Ni uz priznanje nema automatskog ulaska Kosovo u UN
Države koje su priznale Kosovo će, smatra on, uporno pritiskati Srbiju kako bi njihov akt jednostranog priznanja Kosova dobio puni pravni kapacitet.
Na pitanje da li bi Kosovo automatski postalo član UN ako bi ga Srbija de jure priznala, Jončić je jasan:
„Čak i da de jure mi priznamo Kosovo, to ne znači automatski njihovo članstvo u UN. Za članstvo u UN poznata je procedura i u tom slučaju Rusija i Kina u Savetu bezbednosti mogu da ulože veto, bez obzira na naše priznanje. Tada dolazi do izražaja onaj politički element, zašto bi to bio interes i Rusije i Kine, iako je Srbija već to uradila. Naravno, sagledavali bi oni svoje interese“.
I oni imaju neke probleme na svojim teritorijama koji bi mogli da dovedu do pokretanja pitanja otcepljenja, ističe on.
Po oceni Jončića, ipak je interes dobrog dela međunarodne zajednivce da se ne napravi presedan i da mnoge teriorijalne jedinice i mnogi entiteti ne iskoriste taj slučaj da pokrenu mehanizme kako bi dobili priznanje. Zbog toga su se države koje su priznale Kosovo branile konstatacijom da je Kosovo slučaj za sebe, koji neće dovesti do toga da to postane praksa.
Jončić zaključuje da koliko god Bajdenova čestitka bila stav moćne Amerike i imala političku težinu, ona nema pravnu težinu. Bajden bi za vreme svog mandata da zaokruži ovu priču na Balkanu.
Zato je to bio očekivan potez Bajdena, kao i naša prva reakcija da Srbija neće prihvatati takve zahteve, pa makar stigli i od SAD, ističe naš sagovornik.
(Sputnik)
