Još traje ključna dilema rata u Izraelu i Palestini – da li su izraelske obaveštajno-bezbednosne agencije, koje po svim procenama spadaju među tri najmoćnija sistema na svetu, doživele strategijsko iznenađenje ili su tajnim operacijama podstakle oružani sukob.
U početku se činilo da je iznenađenje verovatnija opcija, ali kako vreme odmiče, sumnje da je u pitanju nova tajna operacija Mosada i američke CIA sve su veće – da su se pogodili interesi izraelskog i američkog državnog vrha da situaciju eskaliraju.
Tako bi se žestoko uzdrmani Netanijahu kroz konačni obračun s Palestincima održao na vlasati, a zbunjeni Bajden perfidnom operacijom nekako izvukao iz ukrajinskog blata tokom izborne godine, aktiviranjem novih američkih prioriteta. Otuda dolazi jasno objašnjenje odakle militantnom Hamasu toliko oružja, pa i zapadnog, kada kroz kopnenu i pomorsku izraelsku blokadu Pojasa Gaze „ni muva ne može da proleti“.
Tako se ponovo javila već zaboravljena sumnja da su agresivni Hamas stvorile američke i izraelske obaveštajne službe, kao ogranak „Muslimanske braće“ iz Egipta, kako bi unutrašnjim sukobima oslabili PLO Jasera Arafata. S obzirom na to u kakva stradanja i patnje su svojom novom akcijom doveli palestinski narod, teško je oteti se utisku da im štetu nanose i danas.
Kada već spominjemo Izrael i Palestinu i izveštaje s ratišta, Kolektivnom zapadu, pa i nama u Srbiji, potkrala se jedna (namerna) velika greška – svi mediji emituju nove vesti pod nazivom „Rat u Izraelu“ ili „Napad na Izrael“, a rat se u stvari uglavnom vodi na prostoru Palestine, ili bolje rečeno njene enklave Pojasa Gaze i u toku su drastični izraelski napadi na palestinski narod.
Tako već novinarsko izveštavanje ignoriše Palestinu kao državu i ide naruku teritorijalnim pretenzijama Izraela. Odjednom, zbog izbora strategije i taktike nakon proglašenja ratnog stanja u Izraelu, sve je postalo sporno, nejasno, pa i neprihvatljivo.
[adsenseyu1]
Izrael tvrdi da vodi rat protiv militantne palestinske grupe Hamas koja je izvršila napad na Izrael a u praksi sve se pretvorilo u rat protiv civilnog palestinskog naroda u Pojasu Gaze. Izraelska vojska „precizno locira“ i gađa teroriste Hamasa u najnaseljenijoj urbanoj sredini na svetu, najrazornijim bombardovanjem i raketiranjem uz ogromne civilne žrtve.
Odjednom obaveštajne službe Izraela ponovo znaju sve (dok pre i tokom napada Hamasa nisu znali ništa), pa i gde se nalaze komandanti ili značajne ličnosti Hamasa iako se oni kreću i menjaju lokaciju, gde koriste mrežu podzemnih tunela.
Niko im ne veruje da vrše selektivno gađanje dok prikazuju ogromne eksplozije koje ruše kompletne zgrade, a šalju javna saopštenja tipa „likvidiran je još jedan važan čovek Hamasa, najbolji stručnjak za rakete“ ili „likvidiran je zamenik šefa obaveštajne službe Hamasa“.
Čak ni Zapad u svojoj propagandi ne pokušava ovde da prikaže ogromne civilne žrtve, kako su imali običaj ranije, pa i prilikom agresije na Srbiju, kao „kolateralnu štetu“. Jer kada neko nakon ovoga rata bude saopštio kolika je „kolateralna šteta“ učinjena da bi se likvidirao jedan pripadnik Hamasa, ili kolika je sveukupna „kolateralna šteta“, biće to najbolji i neoborivi dokazi o teškim ratnim zločinima.
Avijacijom na teroriste
Radi se o tome da je izraelska vojska primenila sasvim pogrešnu strategiju i taktiku kada je u pitanju borba protiv terorizma. Dok ceo svet za borbu protiv terorista koristi specijalne jedinice, vojne ili policijske, Izrael koristi moćnu avijaciju.
Odrede i po 800 ciljeva dnevno koje treba uništiti u Gazi, milionskom gradu, i to prikazuju kao selektivno gađanje ciljeva po podacima obaveštajnih službi. Pokušajte na planu bilo kog milionskog grada da udarite 800 tačaka olovkom, pa postaje jasno da to nije selektivno nego tepih bombardovanje.
Zna se da Izrael ima najobučeniju i najuvežbaniju vojsku na svetu, pogotovo oficirski kadar. Da li je moguće da najbolji oficiri i generali učine takve greške u planiranju vojnih operacija kada je borba protiv terorista u pitanju ili militantne grupe kakva je Hamas?
Naravno da nije moguće i da je namerna greška u pitanju. Tako postaje jasno da pravi ciljevi rata nisu oni koji su javno saopšteni – uništenje Hamasa, nego neki drugi, dobro skriveni, koji figuriraju u različitim formama otkad postoji Izrael kao država – etničko čišćenje palestinskog naroda s teritorija na koje pretenduje Izrael.
Konkretno, prva faza rata treba da etnički očisti Pojas Gaze, a dalje sve zavisi od budućeg razvoja situacije na Bliskom istoku. Palestinskom narodu je praktično naređeno da se premesti (iseli) u Egipat, preko graničnog prelaza Rafah.
Ne shvataju da to nije moguće, pa bombardovanjem izazivaju užas i nemoguće uslove za život civila. Palestinske žrtve niko na Zapadu ne broji, niti ih interesuju, pa ispada da Izrael ima blanko dozvolu Kolektivnog zapada da do kraja sprovede etničko čišćenje. I kao da taj užas nije dovoljan, isključuju im struju, čak i vodu, ne dozvoljavaju dopremanje hrane, lekova, goriva, niti bilo čega drugog.
Ako pod pritiskom muslimanskih država ili UN nešto i propuste, to je „na kašičicu“. Sve to pravdaju borbom protiv terorizma i najteže ratne zločine prikazuju kao redovne i normalne vojne operacije. Ima informacija da čak bombarduju izvore vode koje Palestinci u tim nemogućim uslovima koriste.
Kako je moguće da im to prolazi u onom delu sveta koji sebe smatra najkulturnijim i najhumanijim? Moguće je i ništa nije slučajno. Gde god su moćne zapadne obaveštajne službe potpalile neko ratno žarište, a bilo ih je zaista mnogo, pa i kod nas na Balkanu, prvo što bi uradili bilo je da odrede ko su „dobri“ a ko „loši momci“.
„Loši momci“ su proglašavani za agresore iako to nisu bili, a „dobri momci“ su obučavani i usmeravani od strane zapadnih savetnika i instruktora da je njima sve dozvoljeno, i da bez obzira šta činili ne mogu učiniti ratni zločin, jer oni se brane.
Takvi stavovi nisu samo pogrešni već su i veoma opasni jer praktično podstiču ratne zločine i raspiruju vrtlog mržnje koja postaje generator totalnog sukoba. Pri tome ne samo da ne odgovaraju savetodavci i instruktori nego se kroz prljave tajne akcije zapadne obaveštajne službe potrude da za ratne zločine ne odgovaraju ni direktni počinioci pred međunarodnim i državnim sudovima.
Mi to možemo razumeti jer smo sve to gledali na Balkanu. Utisak je da se sada tako nešto događa i u Palestini, i da se izraelski političari, generali i oficiri olako odlučuju da čine ratne zločine, kao da im je neko čvrsto obećao da za to neće odgovarati jer, zaboga, oni se brane.
Do kog nivoa su u sve što se događa umešane SAD kao glavni mentor i zaštitnik Izraela vidi se po slanju ogromne vojne sile u vidu dva nosača aviona, novih kontingenata američkih snaga na Bliski istok, te moćnih PVO sistema, ali i po nakaradnom stavu o palestinskom stanovništvu Pojasa Gaze kojih ima oko 2,3 miliona.
Američki zvaničnik hladno kaže da su SAD privržene mirnom rešenju problema i da su spremne da organizuju premeštanje ovog stanovništva u Sinajsku pustinju u Egiptu gde bi im pripremili šatorska naselja.
Kakav humanitarni gest, milione ljudi u šatore u pustinju gde nema baš nikakvih uslova za život. Šta je cilj ovoga čoveka ili kompletne američke administracije? Pa isto što i Izraela – da Palestinci odu iz Pojasa Gaze i da se nikada više ne vrate, a kasnije malo ko će brinuti o njihovoj sudbini ili, bolje rečeno, brigu o njima moraće da preuzmu oni koji sada protestuju i traže zaštitu prava palestinskog naroda, uglavnom muslimanski deo sveta. Ipak, to se neće dogoditi zato što Palestinci ni pod takvim pritiscima neće napustiti svoju zemlju, i zato što Egipat iz svojih razloga ne prihvata takvo rešenje.
Izbegavanje rešenja
Ako bismo probleme promatrali sa ekstremističke strane, rešenje ne postoji bez rata i konačnog surovog obračuna, pa ko pobedi, sve je njegovo. Ekstremne militantne palestinske organizacije ne dozvoljavaju Izraelu pravo na postojanje, dok ekstremni Jevreji burno zahtevaju obračun s Palestincima i njihovo etničko čišćenje.
Rešenje je naravno u poštovanju dogovora od prvog dana osnivanja Izraela, jer je paralelno s tim trebalo da bude osnovana međunarodno priznata i teritorijalno potpuno definisana Palestina, bez mogućnosti da joj Izrael otima teritorije.
Čini se da postoje šanse da se problem reši jer i američki predsednik Džo Bajden javno kaže da se mora formirati država Palestina. Međutim, tu treba biti veoma oprezan u pogledu iskrenosti američkog predsednika, jer da oni to stvarno žele, to bi davno bilo učinjeno, umesto da su uvek bili otvorena podrška izraelskim agresivnim operacijama. Zato je moguće da su Bajdenove izjave obična varka, kako bi se dobilo na vremenu za PVO i drugu vrstu zaštite američkih baza na Bliskom istoku.
Ako bi sada krenuli pregovori o palestinskim pravima i državi Palestini, ispalo bi da zasluga za to pripada Hamasu jer je on pokrenuo ta pitanja. Ispalo bi da je terorističkim metodama postigao političke ciljeve.
Međutim, ne bi to na tom području bila nikakva novina – i PLO Jasera Arafata je u početku svoje borbe pribegavao terorističkim akcijama, da bi se sve promenilo kada je Zapad shvatio da je neophodno prihvatiti ga kao politički faktor s kojim se mora pregovarati i dogovarati.
Ti pregovori su postigli određene uspehe i doprineli smirivanju sukoba, za šta su Isak Rabin i Jaser Arafat dobili Nobelovu nagradu za mir. Da li je sada moguće da i Hamas, umesto totalnog uništenja, postane politički faktor u pregovorima, pogotovo što uticajna Turska (članica NATO-a) i Tajip Erdogan ne priznaju da je Hamas teroristička organizacija, kao i sve ostale muslimanske države.
Oni jednostavno cene da, s obzirom na vojnu inferiornost u odnosu na Izrael i njegove mentore, Palestinci nemaju drugi način da pruže otpor i po tom osnovu njihov terorizam smatraju legalnom metodom borbe za političke ciljeve.
Budući da su svi prepoznali varku da se Izrael i Kolektivni zapad kroz obračun sa Hamasom obračunavaju sa Palestincima i Palestinom, poplava islamskog terorizma postaje ozbiljna pretnja za SAD i EU, pogotovo što je armija obučenih i utreniranih terorista kroz masovne migracije stanovništva sada dobro prikrivena na njihovim teritorijama, posebno u vodećim evropskim državama. Erdogan, kao predvodnik islamskih protesta, čak preti ratom „krsta i polumeseca“.
Naravno, opasnost od nekontrolisanog proširenja sukoba i pretnja poplavom terorizma u Evropi i SAD može da doprinese deeskalaciji i pokretanju pregovora. Sada je samo pitanje da li će Izrael propustiti jedinstvenu priliku koja je iskrsla (ili koju je stvorio) da etnički očisti i anektira Pojas Gaze i da li će Bajdenova administracija propustiti priliku da pred predsedničku kampanju podigne rejting čineći stratešku uslugu Izraelu. Jer zna se koliko je to za većinu Amerikanaca bitno.
Inače, kada bi hteli, našlo bi se načina za ozbiljne pregovore i dogovore, čak i s Hamasom, a kamoli s Mahmudom Abazom i Palestincima sa Zapadne obale. Moguće je i da politički i diplomatski pritisci islamskih država i Rusije zaustave namere Izraela i SAD, jer Rusija je već primila u zvaničnu posetu predstavnike Hamasa, dok Erdogan podstiče koordinisani otpor islamskih država.
Pravi odgovor u kom pravcu će krenuti sukob na Bliskom istoku dobićemo ako izraelska vojska stvarno krene u fatalnu kopnenu ofanzivu na Pojas Gaze. Iako oni tvrde da je kopnena ofanziva već pokrenuta, to nije tačno, to je samo pokriće i opravdanje za nastavak bombardovanja Gaze, pod maskom vatrene pripreme za kopnenu ofanzivu.
Međutim, to nikako ne znači da prave kopnene ofanzive neće biti. Ipak, iskustva nam govore da o velikim ratovima odlučuju velike sile, što praktično znači da će o tome odlučivati SAD, Rusija i Kina jer nijedna velika sila nije indiferentna prema ovom sukobu nego su, preko diplomatije i obaveštajnih službi, i te kako prisutne na Bliskom istoku.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Ljuban Karan (Pečat)
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
