Nas dovode u položaj pacova u uglu koji nema gde da beži osim da uđe u otvoreni sukob kako bi probao da preživi.
Potencijalni ratni sukob koji na Balkanu više ne kuca, već uveliko snažno lupa na vrata, tema je o kojoj već nekoliko godina unazad otvoreno govorim. Mnogo kolega me je zbog stava koji iznosim gledalo pomalo i sa nipodaštavnjem, neki su me čak i vređali, ali vidim da danas, posle nastupa predsednika koji nam poručuje da smo saterani u ćošak, trče po televizijama da izraze zabrinutost zbog mogućeg sukoba. Licemerju nikad kraja.
[adsenseyu1]
No, nisu oni tema. Mogu da budu tema ako do sukoba zaista dođe, jer njihova bojazan za državu je neiskrena. Takvi će samo čekati pogodan momenat, vagajući prethodno iz neke fotelje ko će odneti pobedu u tom sukobu, kako bi pobedniku na vreme prišli.
DAVNAŠNjE UPOZORENjE
Sećam se kao da je juče bilo, pre tri i po godine razgovarao sam sa jednim iskusnim srpskim bezbednjakom, čovekom koji je svoj radni vek posvetio kontraobaveštajnoj zaštiti države i koji svoja iskustva danas kao penzioner vrlo slabo deli sa javnošću. Još tada mi je dao procenu da je na našim prostorima apsolutno sve spremno za novi sukob, te da se samo čeka pogodan trenutak koji će, po njemu, nastupiti za tri do pet godina.
Činilo mi se u tom momentu da preteruje, mada je već tada bilo kristalno jasno da se konflikt na Balkanu uveliko kuva i da su potezi pojedinih država iz našeg okruženja sasvim neracionalni, ali da bez obzira na to imaju apsolutnu podršku Zapada. Srbija je te 2015. godine bila na sasvim jasnom putu ekonomskog osnaženja i boljeg pozicioniranja u svetu. Počele su i prve pobede na međunarodnom planu, od sprečavanja britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici, do sprečavanja tzv. Kosova da bude član Uneska.
Srbija je ekonomski napredovala, ima jasno izražen privredni rast, smanjila je nezaposlenost, dovela je najviše investitora od svih u okruženju, postala je atraktivna za ulaganja.
Suština je u tome da je Srbija počela da živi život jedne normalne države koja ima potencijal da bude lider među zemljama bivše SFRJ, što joj na neki način i pripada. Izgleda da je previše ojačala, a i nije poslušna i ponizna kao kada su je neki drugi vodili. A osim toga ne pada joj na pamet da prizna nezavisnost lažne države Kosovo. Očito je problem Srbije u tome što ima snage da kaže da je za obostrani kompromis, a ta reč izgleda para uši sponzorima tzv. Kosova. Otuda, sve te njene pobede moraju da se saseku.
I tu se vraćam na onog poznanika bezbednjaka i njegovu procenu o mogućem novom ratu na Balkanu. Još tada mi je rekao da u očima ključnih zapadnih zemalja Srbija ne sme da ima pravo na pobede, a njeno napredovanje se samo ratom može sprečiti. Danas je ispravnost tog njegovog zaključka više nego evidentna.
Srbija je, nažalost, jedina od zemalja bivše SFRJ kojoj je danas istinski stalo do mira, jer svoje ekonomski i svako drugo napredovanje jedino u miru može da ostvari. Ne pišem ovo kao neku besmislenu frazu, već kao fakat. Svi drugi u našem okruženju svoje interese pored takve ojačane Srbije mogu da ostvare isključivo kroz agresivne istupe, pa čak i ratni sukob sa nama, uz naravno obilatu pomoć zapadnih sponzora.
PACOV U UGLU
Naravno, nerealno je očekivati da se Makedonija ili Crna Gora ratno sukobe sa Srbijom, ali će one svakako svoje interese ostvarivati u savezništvu sa onima koji su spremni da sa Srbijom zarate. Šiptari svoje aspiracije o nezavisnom Kosovu i stvaranju Velike Albanije ne mogu da ostvare bez sukoba, a kako Srbija bude jačala ishod sukoba bi po njih bio sve neizvesniji.
[adsenseyu1]
Vide to i sponzori njihove nezavisnosti, te je jedini način da se Srbija zaustavi upravo izazivanje ratnog sukoba u što skorijem periodu. Srbija nema tu vrstu zaleđine koju trenutno imaju Šiptari i na tu kartu se zapravo i igra.
Dugotrajno iscrpljivanje još uvek nedovoljno ojačane i vojno spremne Srbije je taktika na koju Zapad – uz pomoć Šiptara – dugoročno igra protiv nas. Uz obilatu pomoć Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Federacije BiH, koje jedva čekaju da vrše dodatne pritiske na Srbiju, naša pozicija se dodatno usložnjava. Nas dovode u položaj pacova u uglu koji nema gde da beži osim da uđe u otvoreni sukob kako bi probao da preživi.
Boraveći nedavno u Tirani, gde smo kao narodni poslanici imali prilike da čujemo razmišljanja poslanika parlamenta tzv. Kosova, postalo mi je jasno da Šiptari idu u dodatnu radikalizaciju odnosa prema Srbiji i da ne postoji ni promil šanse za racionalan razgovor sa njima. Potpuno je nebitno iz koje su partije, svi su za ulazak u sukob sa Srbijom po svaku cenu, te shodno tome mi moramo da budemo spremni na taj scenario, jer nam ništa drugo ne preostaje nego da se branimo.
Verujem da će se i posle ovog saledavanja situacije ponovo javiti raznorazni likovi sa pričom kako preterujem i kako nemam pojma ni o čemu. Posebno su mi simpatični oni koji kažu kako Evropa neće da dozvoli novi sukob i da od toga nema ništa, te da Šiptari prete praznom puškom. Voleo bih da su u pravu i da ja ostanem na nivou nekog ko nema pojma ni o čemu, a da svi oni budu naši savremeni Pašići. Ipak, jeza od same pomisli na ono što nam se sprema tera me da narodu najiskrenije napišem da nam je rat na vratima.
Rekoh i spasih dušu svoju.
*Vladimir Đukanović je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke
Izvor ozbiljnaanalitika.blogspot.com, preuzeto sa Standard.rs
