SFRJ je razvijala projekat nadzvučnog aviona NA, a ispitivanje sa engleskom firmom “British aerospace”, pokazalasu da je naš avion u bliskoj vazdušnoj borbi bolji od američkog F-16.
Kada je u junu 1991. na Pariskoj izložbi aviona “Burže” komandant Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, general Zvonko Jurjević, partnerima iz Francuske avio-industrije saopštio da Jugoslavija konačno odustaje od razvoja i proizvodnje višenamenskog nadzvučnog aviona NA, iz oka gospođe Goldštajn, koja je u ime Francuza vodila pregovore, krenule su suze.
Ni jugoslovenskom generalu Savi Pustinji, direktoru programa „NA“, koji o tome svedoči, nije bilo lako, iako je još ranije znao da će projekat biti okončan.
[adsenseyu1]
A sve je počelo 1982. godine, odmah posle završenog posla na “orlu”. U trenutku kada je NA obustavljen na njemu je radilo više stotina vrhunskih stručnjaka. Bilo je planirano da prvih pet prototipova (tri jednoseda i dva dvoseda) polete 1995, a da serijska proizvodnja počne 1999.
Za potrebe Jugoslovenskog vazduhoplovstva predviđena je nabavka 200 letelica NA, do 2009. godine. Vazduhoplovna industrija SFRJ je spremala kadrove i tehnologije za proizvodnju. Partneri iz Francuske i Engleske zbog odnosa cene i kvaliteta jednomotornog aviona smatrali su da bi bilo moguće prodati do 500 primeraka.
Troškovi celog projekta (izrada svih 200 letelica, održavanje i letenje u periodu od 20 godina) bili su procenjeni na i tada skromne četiri milijarde dolara. Jugoslovenska privreda je za potrebe proizvodnje NA trebalo da otvori oko 100.000 radnih mesta.
Pre desetak dana, u vreme kada se u našoj javnosti burno raspravljalo da li imamo znanja da napravimo strujomer, odnosno hardver i softver za njegovu ekspolataciju, u izdanju Generalštaba VS pojavio se dvotomni Zbornik radova o 100 godina srpskog vazduhoplovstva. U prilogu o razvoju NA general Sava Pustinja, čovek koji je vodio program ovog aviona, piše o stanju tehničke pameti na ovim prostorima pre skoro tri decenije.
U Vazduhoplovnotehničkom institutu već 1987. godine postojao je lokalni “internet”, integrisan na tada napredni američki računar procesor VAKS 8.700 (jedini izvan zapadnih zemalja). Institut je umrežio optičkim kablovima svoje projektantske kapacitete i laboratorije, sva važnija radna mesta. Uspostavio je integrisan sistem za projektovanje i istraživanje, ugradio savremeni i moćni softver. Bili su operativni aerotuneli.
Ispitivanje NA, koji je 1986. idejno projektovan u saradnji sa Marcel Dassaulta u Parizu i sa engleskom firmom Britiš aerospejs, pokazalo je da je naš avion u bliskoj vazdušnoj borbi bolji od američkog F-16 u svih 10 simuliranih početnih uslova borbe.
Za dejstvo vazduh-zemlja, NA je planiran kao redak avion iz tog doba koji bi na ciljeve mogao da dejstvuje i sa distance od 50 kilometara u vazdušnom prostoru.
Francuska firma Snecma je razvila motor “M-88Y”, gde je Y bila oznaka za Jugoslaviju. To je tada bio najnapredniji višenamenski motor za nadzvučne jednomotorne avione, za sve režime leta.
[adsenseyu1]
Sedište pilota je projektovano nagnuto, tako da pilot može lakše da podnosi opterećenja u manevru. U institutskoj laboratoriji bila je u funkciji simulaciona kabina pilota, koja omogućava upravljanje glasom. Predviđena je još tada GPS i inercijalna navigacija aviona, a pilot je na viziru kacige imao sliku leta i događanja u vazduhu i zemlji.
General Pustinja je danas u 78. godini. Penzionisan je 1996. Bez čemera priča o propaloj prilici da nadzvučni višenamenski avion lansira našu zemlju u svet tehnološki srednjerazvijenih i dodaje da jugoslovenski nadzvučni avion nije bio crtež i fikcija, već program sa udarenim temeljima, koji je ubijen glupošću, zlobom i sebičnošću, kao, uostalom, i cela zemlja.
„Sećam se kada je 1984. u Beograd iz Pariza doputovao gospodin Žerar iz Marcel Dassaulta, koji je dugo bio njihov vodeći inženjer na razvoju naprednih letelica“, priča general.
„U to vreme mi smo shvatili da samostalno ne možemo da napravimo naprednu nadzvučnu letelicu 4. generacije. Obratili smo se za tehnološku podršku Francuzima i Englezima. Gospodin Žerar upravo je otišao u penziju i poslednji zadatak za francusku državu bio mu je da proceni da li Jugosloveni imaju naučni i proizvodni potencijal za ovakav posao. U Institutu i „Sokolu“ u Mostaru je bio zadovoljan viđenim potencijalom i kapacitetima sa kojima smo raspolagali, a kada smo stigli u Trstenik u “Petoletku” bio je fasciniran i zapanjen“, priča on.
„Da sam juče umro, ne bih znao da na Balkanu postoji ovakva fabrika“, nije krio oduševljenje.
Kako dalje priča general Pustinja, 1986. u biroima u Parizu i Beogradu stručnjaci iz naše zemlje i Francuske, odnosno Engleske, radili su zajedno. Idejnim projektom je obuhvaćeno devet varijanti za avion jednosed i dve za dvosed, napredne četvrte generacije. Ranije, Francuzi su razvili svoj avion “rafal”, na kojem su verifikovali najnaprednije tehnologije, a NA se naslanjao na njega, te je rizik bio sveden na minimum.
„Saradnja između naših stručnjaka sa Francuzima i Englezima bila je na vrhunskom nivou“, nastavlja general.
„Šef razvoja Marcel Dassaulta, gospodin Bone, dolazio je u Beograd, bio je ubeđen da smo na odličnom putu. Hvalio je naše inženjere koji su radili u Parizu. Koliko nam je verovao svedoči podatak da sam ja bio jedan od nekoliko ljudi iz celog sveta kome je omogućeno da uđe u laboratorije gde su se ispitivale svemirske letelice. U Beogradu, Banjaluci, Sarajevu, Mostaru, Trsteniku, Pančevu… osvajana je proizvodnja svega što je istraživano i projektovano u našem Žarkovu. A onda se desio slom“, priča.
Ugovor o nastavku saradnje na razvoju i proizvodnji sa Francuzima bio je usaglašen i napisan i samo je ostalo da Predsedništvo SFRJ 1989. da saglasnost za potpis.
„Bio je jul te godine, strašna vrućina. U Žarkovu smo čekali dolazak članova Predsedništva SFRJ uvereni da je sve pod kontrolom. Na naše zaprepašćenje Stane Dolanc pri obilasku nije hteo ni da se popne na sprat pri obilasku institutskih kapaciteta. Josipa Vrhovca i Staneta Dolanca NA uopšte nije interesovao, što nisu ni prikrivali“, seća se.
General Pustinja se seća i detalja 1991. kada je Hrvatska izvršila secesiju. Josip Vrhovec, čestitajući Hrvatima “podvig”, istakao je svoje zasluge za njihovu nezavsinost. Rekao je: “Da nije bilo mene i Dolanca, četnici bi napravili nadzvučni avion i šta bismo onda…”
Avion je trebalo da se finalno proizvodi u mostarskom “Sokolu”, uz saradnju velikog broja jugoslovenskih firmi.
Kada je postalo jasno da od nadzvučnog jugoslovenskog aviona nema ništa, armija stručnjaka ostala je bez posla. Krenuli su po svetu, ostale su samo legende. Kada se preko dvadeset naših avio-inžinjera pojavilo 1992.u Kanadi u jednom gradu sa izrazito bogatom avio- industrijom, gradonačelnik je priredio svečanu večeru: „Vi ste došli da unapredite našu civilizaciju“, rekao je. Dugo su u Kanadi svake nedelje dva kompletna fudbalska tima naših avio-inženjera igrali utakmice jedni protiv drugih.
Raspad SFRJ u Žarkovu među stručnjacima nije razmatran kao opcija. Ipak, prema rečima generala Pustinje, pred kraj projekta Englezi su se povukli iz posla uz objašnjenje kako njihova vlada ne želi da nam proda tehnologiju koja je mlađa od sedam godina. Interesantno je da su engleski stručnjaci tada psovali London ni sami ne znajući da je već tada odlučeno da se SFRJ rasturi.
(Novosti.rs)
