Transplantacija organa predstavlja jedno od najvećih dostignuća moderne medicine, omogućavajući produženje života mnogim pacijentima.
Međutim, naučnici i lekari su se poslednjih decenija suočili sa zapanjujućim svedočenjima pacijenata koji su doživeli neobične promene u svom ponašanju, ukusima i sećanjima nakon ovakvih operacija.
Najnovija istraživanja iz Bahreina i Saudijske Arabije sugerišu da primanje organa od donora može na neki način preneti i određene osobine ličnosti, pa čak i fragmente njihovih sećanja na primaoce.
Jedan od najpoznatijih primera dolazi iz slučaja devetogodišnjeg dečaka koji je dobio srce od trogodišnje devojčice koja je tragično stradala utapanjem.
Dečak nije imao nikakvih informacija o tome kako je donor preminuo, ali je ubrzo nakon operacije razvio snažan i iracionalan strah od vode.
Njegova majka je izjavila da je dete, koje ranije nije pokazivalo nikakve takve strahove, počelo da izbegava čak i najmanji kontakt sa vodom, što je ukazivalo na nešto dublje od pukog psihološkog stresa.
Slični fenomeni primećeni su kod odraslih pacijenata. Profesor koji je dobio srce od policajca poginulog u pucnjavi prijavio je ponovljene vizuelne halucinacije koje je opisao kao „bljeskove svetla“ pred očima, praćene osećajem jakog bola na licu.
Ove senzacije podsećale su na poslednje trenutke života njegovog donora, koji je stradao od hica u lice. Takva iskustva podstiču pitanje: mogu li transplantirani organi nositi sa sobom i fragmente sećanja ili osećaja svojih donora?
Još jedan zanimljiv slučaj dolazi iz američke savezne države Mičigen, gde je jedna žena nakon transplantacije srca počela da oseća intenzivnu želju za hranom koja ranije nije bila deo njenog života.
Pre operacije, bila je posvećena zdravom načinu ishrane, ali je nakon transplantacije razvila neodoljivu želju za prženom piletinom.
Kasniji uvid u istoriju njenog donora otkrio je da je mladić, čije je srce primila, bio veliki ljubitelj brzih obroka, a policijski izveštaji su čak zabeležili da su u njegovom džepu pronađeni ostaci pilećih medaljona.
Ovi intrigantni slučajevi pokrenuli su dodatna istraživanja na temu povezanosti između srca i mozga. Naučnici su otkrili da srce nije samo pumpa koja omogućava protok krvi kroz telo, već i organ bogat neuronima koji su slični onima u mozgu.
Ova neurološka povezanost može delimično objasniti kako određene informacije ili emocionalni tragovi donora mogu preći na primaoca.
Naučnici takođe razmatraju mogućnost da memorija nije isključivo smeštena u mozgu, već da i drugi organi, poput srca, mogu nositi „ćelijsku memoriju“.
Ova hipoteza temelji se na ideji da su emocionalna iskustva i sećanja kodirana ne samo u nervnom sistemu već i u tkivima organa.
Iako je pojava poznata kao „transfer ličnosti“ nakon transplantacije i dalje predmet rasprava, ona otvara mnoga etička pitanja.
Na primer, da li pacijenti treba da budu upoznati sa detaljima o životima svojih donora? Kako bi informacije o donoru mogle uticati na proces oporavka i prihvatanje transplantiranog organa?
Dalje istraživanje ove teme moglo bi doprineti razumevanju kako srce i mozak funkcionišu u sinergiji, ali i kako transplantacija organa može uticati na identitet primaoca.
Bez obzira na to, ovakve priče ukazuju na kompleksnost i duboku međusobnu povezanost tela i uma, podstičući nas da sagledamo transplantaciju organa ne samo kao medicinski, već i kao emocionalno i filozofsko pitanje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
