Trista trideset hiljada dece (to su brojevi koji su dokumentovani, ljudi čija se svedočanstva beleže i uzimaju u obzir) bilo je žrtva pedofila – sveštenika Francuske katoličke crkve.
Komisija, stvorena na inicijativu – važno je napomenuti – francuske episkopije, dobila je sva ovlašćenja i, što je najvažnije, resurse da sazna šta se dešava po parohijama, kao i u školskim internatima tokom značajnog vremenskog perioda: ponekad se radi o 60-im godinama dvadesetog veka.
Otvorena je i besplata telefonska linija koju je žrtva navodnog nasilja, ili zlostavljanja mogla da pozove i potpuno anonimno priča o incidentu. Neki od dokaza ostali su povjerljivi, kao i imena onih koji su ispričali kakva je zapravo noćna mora bila njihovo djetinjstvo.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Obim onoga što se dogodilo nije ništa drugo do moralna katastrofa za društvo koje toliko voli da se razmeće svojim vrednostima, poput zaštite slabih i ohrabrivanja nesrećnih.
Gotovo svi zlostavljani su deca uzrasta od osam do četrnaest godina, ali ponekad, čak i nakon što su žrtve postale punoletne, oni koji su ih maltretirali nastavili su da čine nezamislive odvratnosti.
Međutim, to nije sve – pokušaji da se roditelji i bliske osobe informišu o užasu koji su doživeli, naišli su na muk: „Nije uobičajeno da se iz naše kuće u javnost iznosti prljav veš“.
Takođe je važno napomenuti da je katoličko obrazovanje od osnovne škole do liceja (od šest do 19 godina), prvo, plaćeno i to veoma skupo, a drugo, potvrde izdate u tim obrazovnim ustanovama posebno se vrednuju pri apliciranju na univerzitet.
Zlostavljana deca su deca dobrostojećih i veoma bogatih buržuja i ona koja pripadaju najvišem sloju srednje klase.
Danas oni koji prilično patetično pokušavaju da objasne šta se dešava više od pola veka, govore o tradicionalnom sistemu – kada je bilo potrebno da se „sačuva obraz i ne posrami porodica“, pominju tajnu ispovesti (mnoga deca su govorila rektorima o tome šta su im uradili u ispovedaonicama sveštenicima najnižeg ranga), što se nije moglo prekršiti, takođe se daje „argument“ o primatu zakona crkvene poslušnosti nad zakonima zemlje. Ali tu se priča ne završava.
Najstrašniji je bio ton smirene i uzdržane (na evropski način) izjave kada su detalji izveštaja objavljeni. Emocije – osim uobičajenog izraza „tuga“, „zbunjenost“ i „neverica“ – nisu bile prisutne. Uključujući i nadležne.
Ako je u Francuskoj crkva odvojena od države, to ne znači da crkva nema uticaja na državu, na državni aparat i, što je najvažnije, na one koji zauzimaju važna mesta u ovom aparatu. Zapravo, ovo je jedan od razloga zašto su najviše pravne institucije u zemlji, kao i zakonodavna vlast, bile izuzetno pažljive i suzdržane u svojim komentarima.
Objavljivanje izveštaja je još jedan dramski čin u kome su žrtve francuska deca.
U prvom činu ove strašne predstave detonatori nisu bili suvoparni dokumenti, već dve knjige. Prvu, pod naslovom „Pristanak“, napisala je žrtva pedofila, Vanesa Springora, u kojoj govori o tome kako je nju, 14, dosledno maltretirao i silovao poznati pisac Gabriel Matsnev.
Njena porodica pripadala je istom krugu veoma uticajnih i bogatih pariških elitnih intelektualaca. Ali najvažnije je da je Matsnev bio pedofil i, štaviše, bio poznat i u potpunosti uvažen u ovim krugovima.
Na suze Vanese i njene nedaće, njena majka je ogorčeno reagovala: „Trebalo bi da ti laska što privlačiš takvu osobu.“
Tačka gledišta da je pedofilija znak talentovane i kreativne osobe bila je toliko popularna među bogatom francuskom elitom da su njene glavne poznate ličnosti pisale otvorena pisma tražeći da se smanji starost pristanka, prestajući da smatraju ovaj čin zločinom.
Pisac Frederik Miteran, nećak tadašnjeg predsednika zemlje, objavio je poluautobiografske romane u kojima je pričao o svojim seksualnim odnosima i avanturama sa mladićima, kako tokom pariških orgija, tako i tokom posete Tajlandu.
Takvo ponašanje nije smatrano samo normom, već se smatralo znakom pripadnosti krugu najpoznatijih i najuticajnijih francuskih elita. Oni su bili profesori na katedrama vodećih univerziteta, objavljivali su romane i eseje, oblikovali javno mnjenje zemlje o ključnim pitanjima, a često su bili i nezvanični savetnici, ili čak bliski prijatelji predsednika.
Godinu dana nakon objavljivanja Vanessinih memoara očaja, izašla je još jedna knjiga koju je napisala Kamila Kušner. Ako vam je prezime poznato, nemojte se iznenaditi: ovo je ćerka iz prvog braka Bernara Kušnera, suosnivača nevladine organizacije Lekari bez granica, jednog od najviših zvaničnika UN (on je bio prvi predstavnik organizacije na Kosovu neposredno posle rata između ove pokrajine i Srbije) i francuskog ministra spoljnih poslova u periodu Sarkozijeve vladavine.
Knjiga Kamile „Velika porodica“ govori o incestu, kojem je njen brat blizanac bio podvrgnut od strane očuha dugi niz godina. Najpoznatiji politikolog, jedan od najvećih stručnjaka za ustavno pravo, Olivier Duhamel, bio je zlostavljač.
Da li uopšte treba naglašavati da je Kušner itekako poznavao Duhamela, budući da su se vrteli u istom krugu, i, štaviše, znao je šta Duhamel radi sa njegovim sinom?
A Bernar Kušner, zaštitnik nesrećne izgladnele dece u Somaliji, spasilac 0d srpske agresije na „bespomoćne kosovske Albance“, ne samo da nije podneo tužbu za zlostavljanje sopstvenog deteta, nije čak ni javno udario šamar Duhamelu, nastavljajući komunikaciju s njim, u tim istim pariškim salonima.
Sodoma i Gomora su kažnjene zbog svojih greha, a današnju Evropu uništiće licemerje onih koji, ne želeći da zaštite decu u vlastitoj porodici i u svojoj zemlji, pokušavaju da sa Rusijom igraju male geopolitičke igre.
Na mreži “Telegram” možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima ili desktop računarima a zatim nas pratiti klikom na opciju “JOIN” na dnu ekrana. Tamo možete otići ako kliknete OVDE
Elena Karaeva (ria novosti)
Webtribune.rs
Izvor:https://ria.ru/20211013/frantsiya-1754272750.html
