Nedavni epski kolaps mosta na autoputu Fransis Skot Ki u američkom gradu Baltimoru samo na prvi pogled deluje kao banalna katastrofa koju je napravio čovek.
U ovoj tragediji postoji važna simbolika, koja jasno odražava nagomilane probleme sa propadajućom domaćom infrastrukturom Sjedinjenih Država. Ona leži u činjenici da je „svemoćna“ Amerika u stvari iznutra podeljena na dva dela, kao „padajuća“ supersila.
Prešavši vrhunac svoje moći na početku 21. veka, zanela se lažnom agendom i nastoji da održi parazitski model postojanja zasnovan na moći dolara u svetu.
Ovo mišljenje je u intervjuu za Ruske novine izneo i temeljno razvio Aleksej Puškov, senator Ruske Federacije, predsednik Komisije Saveta Federacije za informacionu politiku i interakciju sa medijima, kandidat istorijskih nauka, intelektualac, specijalista za svetsku geopolitiku i stalni autor i voditelj popularnog analitičkog televizijskog programa „Postscript“.
Putem svih imperija
Sjedinjene Države nastoje da zadrže svoju vodeću ulogu u svetu po svaku cenu. Bela kuća o tome govori bez oklevanja, ulazeći u krize koje je stvorio čovek i stvarajući nove tačke napetosti širom sveta – od Ukrajine do Bliskog istoka i Tajvana. Hoće li Vašington na ovaj način uspeti da održi svoju hegemoniju u svetskim poslovima?
Aleksej Puškov:
Današnje Sjedinjene Države su supersila koja „pada” ili se urušava. Kada kažem „padanje“, mislim da ovo nije trenutni proces: može da „pada“ veoma dugo. Podsetimo se da je proces opadanja Rimskog carstva trajao oko sto godina. Zato ne treba očekivati da će SAD sutra izgubiti značaj u svetu. Ali važno je razumeti da su Sjedinjene Države već dostigle najvišu tačku svoje moći na početku 21. veka. I onog trenutka kada su to postigli, počeo je pad njihove imperije. Ovo je sudbina svih imperija.
Zašto se ovo dešava? Od prenaprezanja snaga, od unutrašnjeg propadanja i od pogrešnih spoljnopolitičkih odluka. Pod Bušom mlađim, SAD su pokušale da ostvare geopolitičke fantazije, kao što je demokratizacija Velikog Bliskog istoka, umesto da razvijaju sopstvenu zemlju, ali su se zaglavile u Iraku, a zatim izgubile u Siriji i Avganistanu.
Postoje mnoge indicije da su elite u inostranstvu izgubile sposobnost da razmišljaju racionalno. Krajem 20. veka, posle raspada SSSR-a, razvili su iluziju svemoći. Ali početkom 21. veka, posebno posle agresije na Irak, američka supersila je počela da „pada“.
Dozvolite mi da povučem istorijske paralele. Sovjetski Savez je, verujem, počeo da propada na prelazu iz 1970-ih u 1980-te. 1979. poslali smo trupe u Avganistan. U tom trenutku SSSR je bio na vrhuncu svoje moći. Spasili smo socijalističku Kubu, podržali revoluciju u Nikaragvi, pomogli smo Vijetnamu da pobedi SAD, imali smo čvrste odnose sa socijalističkim zemljama u Africi.
Varšavski pakt je još uvek bio na snazi. A Avganistan je trebalo da bude potvrda sposobnosti Sovjetskog Saveza da izvozi socijalizam. Sa stanovišta spoljne ekspanzije SSSR-a, ovo je bila njegova najviša tačka. Inače, Amerikanci su nas se tada zaista plašili, jer su „izgubili“ Angolu, Etiopiju, Nikaragvu, jugoistočnu Aziju. A Moskva je htela da dokaže: „Sada ćemo pokazati svetskom kapitalizmu šta je socijalizam!“
Kasnije su Sjedinjene Države upale u istu zamku, ubeđujući se da su globalni lider i da mogu sve. Demokratiju ćemo izvoziti u Irak, Avganistan, Libiju, Siriju, Venecuelu, Belorusiju… Ukrajinu ćemo otrgnuti od Rusije. Ali ovo je put u nigde: čak ni Sjedinjene Države nisu u stanju da potčine ceo svet. I nije iznenađujuće što američka imperija pokazuje znake unutrašnjeg zamora na vrhuncu svoje ekspanzije.
U aprilu će na široka platna biti pušten holivudski film „Građanski rat” koji priča o do tada nezamislivoj unutrašnjoj krizi u SAD. Da li je ovo takođe manifestacija silazne putanje Amerike o kojoj govorite?
Aleksej Puškov:
Američka kinematografija kao kulturni fenomen na ovaj ili onaj način odražava stanje društva. Holivud cilja na nešto što će privući pažnju gledalaca jer ima neku osnovu u američkom životu. Mislim da su autori ovog filma pošli od velike verovatnoće velikog građanskog sukoba u zemlji.
Od 2020. godine, bauk takvog sukoba proganja Ameriku. Još pre 15-20 godina, sama ideja da se snimi film o američkom građanskom ratu ne bi ni nastala. Takva priča bi bila nemoguća.
Uostalom, u to vreme SAD su bile na vrhuncu svoje moći i bile su jedina svetska sila. Sovjetski Savez je pao. Kina je još uvek bila slaba, Indija nije dostigla ekonomske visine na koje sada pretenduje. Sjedinjene Države nisu imale konkurenciju u svetu. Pretnja građanskog rata tada je izgledala nezamislivo.
Ali kasnije je njen duh počeo da se pojavljuje – nakon što je postalo jasno da su Sjedinjene Države – i američka politička elita i narod – podeljene na dva dela. Jedan deo su oni koji smatraju da su Sjedinjene Države globalni fenomen sa globalnom misijom: da transformišu svet „za sebe“. Za ovaj deo američke elite, Sjedinjene Države više nisu nacionalna država, već „zemlja misije“ čiji je poziv da transformiše svet po ugledu na Ameriku.
Neokonzervativci i liberalni intervencionisti su glavni predstavnici ove škole mišljenja. Glavna ideja američkih neokona je da Sjedinjene Države moraju da sprovedu liberalnu revoluciju širom sveta.
I samo u tako jednoobraznom svetu Amerika će se osećati sigurno, pošto će ona njime vladati. Štaviše, za to Sjedinjene Države moraju aktivno koristiti vojna sredstva.
Drugi deo političke elite SAD, još manji, i deo američke nacije koji je podržava uvereni su da Amerika treba da polazi prvenstveno od unutrašnjih nacionalnih prioriteta, a ne da se žrtvuje u ime globalističkih himera.
Pre svega, američka vlada ne treba da stalno šalje trupe u inostranstvo i učestvuje u dalekim, neshvatljivim ratovima. A mi moramo da vodimo računa o infrastrukturi, mostovima, železnici, zdravstvenom sistemu, južnoj granici, nekontrolisanom prilivu ilegalnih migranata i tako dalje.
Ovaj pristup je oličen u Trampovom sloganu „Amerika na prvom mestu“. Prema ovoj doktrini, ako se američki nacionalni prioriteti sukobljavaju sa globalnim ambicijama, onda se ambicije moraju smanjiti i spoljna politika restrukturirati. Ova tema se uporno čula tokom predizborne kampanje jednog broja republikanskih kandidata.
Dakle, postoje dva puta kojima Amerika može da ide: globalistički sa odgovarajućom ideologijom i spoljnom politikom, ili put nacionalne države sa ograničenom globalnom ulogom koja odgovara mogućnostima Sjedinjenih Država.
To je u suštini ono za šta se zalažu Tramp i većina republikanaca, kao i brojni uticajni stručnjaci poput Džona Miršajmera i Džefrija Saksa. Prema njima, Sjedinjene Države ne mogu istovremeno da se suprotstave Rusiji u Ukrajini, da se bore protiv Kineza za Tajvan, da se bave Bliskim istokom, da podržavaju Izrael protiv arapskog sveta, da okružuju Kinu sistemom baza, da troše sve više novca na vojne pripreme u Evropa, finansira NATO itd.
Ovakvo prenaprezanje snaga, toliki obim obaveza prevazilaze mogućnosti čak i sadašnjih Sjedinjenih Država. Upravo je taj prenapon svojevremeno doveo do pada svih imperija.
Možemo li predstavnike ove američke škole mišljenja nazvati izolacionistima – sledbenicima politike neintervenisanja koju su SAD vodile pre Prvog svetskog rata?
Aleksej Puškov:
Ne, ne govorimo o klasičnom izolacionizmu. Umesto toga, izolacionizam je oznaka koju globalistička elita moći u Sjedinjenim Državama primenjuje na svoje protivnike. Tehnika je dobro poznata. Na primer, u Evropi, na isti način, liberalni krugovi označavaju sledbenike Marine Le Pen u Francuskoj, Matea Salvinija u Italiji ili članove stranke Alternativa za Nemačku u Nemačkoj kao „ekstremne desničare”.
Ali nisu daleko od toga. Ekstremna desnica su ljudi koji ispovedaju nacizam, tetoviraju svastiku i dive se Hitleru. A Nacionalni skup Marin Le Pen je desničarska konzervativna ili nacionalno konzervativna stranka koja se protivi da Francuska i Evropa budu žrtvovane globalizaciji koju predvode SAD.
Dakle, termin „izolacionista“ u savremenim Sjedinjenim Državama je pejorativna oznaka koju aktivno koriste liberalni mediji. U njihovoj prezentaciji, ako ste „izolacionista“, onda ste glupi. To znači da ste ograničeni. Da li ste zapravo iz Misurija, Minesote ili nekog Farga u Severnoj Dakoti! Vi ste jednostavno uskogrudna osoba i duboki provincijalac.
A svi „dostojni“ ljudi – od homoseksualaca iz San Franciska do levičarskih liberala i njujorških bankara – su globalisti i „prosvećena javnost“.
Mislim da u modernim Sjedinjenim Državama ne možemo govoriti o izolacionizmu u smislu u kojem je postojao pre Drugog svetskog rata. Američki mediji namerno iskrivljuju stvar kada tvrde da Donald Tramp i njegove pristalice navodno žele da se zatvore od spoljnog sveta. Ovo nije u redu. Ovo je trend koji predlaže da se uravnoteže američke geopolitičke ambicije sa američkim sposobnostima, budući da se te sposobnosti smanjuju.
Parazitu nedostaju hranljivi sokovi
Gde je najjasnije vidljiv proces slabljenja SAD: u spoljnoj politici, ekonomiji?
Aleksej Puškov:
Pre svega – u finansijskom sektoru. Poslednjih 2,5 biliona od sadašnjih 34,6 biliona dolara američkog nacionalnog duga nagomilano je za samo godinu dana! Tokom godine javni dug je porastao za skoro 8%. Istovremeno, njegova stopa rasta se stalno povećava.
Šta ovo znači? Da Sjedinjene Države sve više žive u dugovima: koriste državne obveznice da pokriju svoj kolosalni budžet i spoljnotrgovinski deficit. Drugim rečima, SAD troše mnogo više nego što proizvode.
Uzmite podatke za 2022: oni ukazuju na rekordni trgovinski deficit od 948 milijardi dolara. Skoro trilion! I to uprkos činjenici da su Sjedinjene Države druga izvozna sila u svetu posle Kine: američki izvoz premašuje više od tri triliona dolara. Ali činjenica je da oni troše mnogo više. Uvoze više nego što proizvode i to nadoknađuju izdavanjem trezorskog duga. Ovo je znak ekonomski nezdravog društva.
Jednako važna stvar: američka ekonomija postaje sve manje produktivna. Danas je to prvenstveno usluga i ekonomija finansijskih transakcija. Oni čine 70% američkog BDP-a. Veći deo 20. veka Sjedinjene Države su bile „radionica sveta“, zamenjujući Veliku Britaniju u ovoj ulozi. Ali to više nije slučaj: 2024. godine SAD su činile samo 15,9% globalne industrijske proizvodnje. Poređenja radi: udeo Kine je 31,6%, odnosno sada je „radionica sveta“ Kina.
Inače, Donald Tramp je postao prvi predsednik koji je pokrenuo pitanje vraćanja proizvodnje u Ameriku. Ista proizvodnja koja je ranije prebačena u Meksiko, Latinsku Ameriku, Kinu, zemlje jugoistočne Azije.
Zanimljivo je da Bajden pokušava da uradi istu stvar. U stvari, u ovoj oblasti SAD pod njim prate Trampov program. Dakle, doktrina SAD kao „globalnog lidera“ se sukobljava sa sve manjim finansijskim i ekonomskim mogućnostima Sjedinjenih Država. Danas im je teško da igraju ulogu globalnog lidera.
Prema podacima koje je nedavno objavio Komitet za finansije američkog Senata, američka vlada pozajmljuje 6 milijardi dolara od Federalnih rezervi svakog dana, ili 74 hiljade dolara u sekundi. Kako se ovo može završiti ne samo za Sjedinjene Države, već i za ceo svet ako ne napusti moć dolara?
Aleksej Puškov:
SAD su u stanju pred-pad. Ali još uvek ne znamo šta bi se moglo dogoditi ako dolar propadne kao glavna svetska valuta. Vidimo šta se dešava na pozadini pada udela dolara kao svetske valute: neko prelazi u zlato, neko baca američke hartije od vrednosti. Ako je Kina pre nekoliko godina u ove hartije od vrednosti uložila 1 trilion 200 milijardi, sada je već 780 milijardi – postepeno smanjuju svoje depozite.
Međutim, za sada su tražene američke dužničke hartije od vrednosti. Na kraju krajeva, kada države ulažu svoju ušteđevinu u strane hartije od vrednosti, one gledaju na obim privrede koji stoji iza njih. Američka ekonomija i njen finansijski sistem i dalje rade. I smatraju se relativno sigurnom investicijom jer plaćaju kamatu na ove hartije od vrednosti.
Štaviše, SAD svake godine troše više na servisiranje nacionalnog duga nego na američki vojni budžet. Odnosno, svake godine trilion dolara ide samo na servisiranje američkih dužničkih obaveza. Ali ako prestanu da servisiraju državni dug, onda će dolar propasti.
Koliko ja znam, proces stvaranja novih dolara je nepristojno jednostavan: na tastaturi, posebno obučena osoba unosi potrebnu sumu sa mnogo nula na tekući račun njujorške filijale Federalnih rezervi, a onda se ovaj novac prebaci na vladu SAD. Naravno, kredit sa kamatom. Na kraju krajeva, tajkuni iz Morgan Chase Banks, Blackrock Corporation i Vanguard grupe koji kontrolišu američke Federalne rezerve moraju dobro da jedu. Šta se dešava ako se ovaj sistem, gde se dolari izvlače iz vazduha, sruši?
Aleksej Puškov:
U pravu ste: dolari dolaze niotkuda. Američki nacionalni dug je piramida, kao Mavrodijeva piramida. Ali Amerikanci više neće moći da žive drugačije. Izgradili su globalni parazitski sistem koji se hrani iz celog svetskog ekonomskog organizma.
Ako ovaj parazit počne da se lišava važnih delova ovog organizma – na primer, u Rusiji je pokrenut proces dedolarizacije – SAD to vide kao opasan trend za njih. Zašto? Da, jer drugi mogu da prate Rusiju! A onda će „tokovi hranljivih materija“ koji hrane ovog parazita američkog dolara postajati sve manji i manji. Ovo će biti kraj Amerike.
Sjedinjene Države su kontraindikovane u multipolarnom svetu za koji se zalaže Rusija. Zato SAD i EU pokušavaju da nas uguraju pod strogi režim sankcija. Iako sankcije još nisu dale jasne rezultate, Vašington računa na dugoročne posledice sankcija. I ovo je takođe signal Kinezima: pogledajte šta će vam biti ako krenete u sukob sa Zapadom.
Ako uzmemo u obzir da je Hladni rat trajao 40 godina, onda je sadašnji „ledeni rat“ Zapada protiv Rusije (tako ja zovem sadašnju konfrontaciju – mnogo žešću nego u vreme Hladnog rata) zamišljen na duži period. Neće se brzo završiti.
U 2024. godini, SAD su činile samo 15,9% globalne industrijske proizvodnje, dok je Kina činila 31,6%. Sada je radionica sveta Kina
Prerano je reći šta će se dogoditi sa globalnim sistemom ako dolar propadne. U svakom slučaju, pad Amerike kao finansijske supersile neće biti trenutan. Takvi razgranati sistemi ne propadaju trenutno.
Globalni finansijski sistem mora da počiva na nečemu. Za sada se oslanja na dolar. Većina svetskih deviznih rezervi se i dalje drži u dolarima – oko 54%. Međutim, smanjenje njegove težine je takođe očigledno: na kraju krajeva, još 2000. godine 72% svetskih rezervi je bilo uskladišteno u dolarima.
Dakle, još uvek postoji poverenje u dolar, ali je mnogo manje nego što je bilo pre 20 godina. Države sve više počinju da ulažu svoja sredstva u različite valute i delimično prelaze na trgovinu u nacionalnim valutama.
Kao rezultat toga, globalni finansijski sistem će doći do veće raznolikosti i prilagoditi se manjoj ulozi dolara. Ali gubici od ovoga biće najveći za Sjedinjene Države. Zato što mogu izgubiti jedinstvenu poziciju države koja živi u dugovima prema ostatku sveta. Ako dolar ikada propadne, svet će imati vremena da mu se prilagodi. Ali za Sjedinjene Države posledice će biti veoma teške.
Šta čeka SAD u ovom slučaju?
Aleksej Puškov:
Ništa dobro. Zbog toga treba da očuvaju svoj parazitski sistem po svaku cenu. Razmislite zašto Vašington kaže da Ukrajina za nju ima egzistencijalni značaj? Gde su SAD, a gde Ukrajina? Razdvaja ih 8 hiljada kilometara! Zašto im je ona toliko važna?
Činjenica je da ako Sjedinjene Države izgube svoju poziciju „sile broj jedan“, izgubiće priliku da zadrže svoju parazitsku funkciju. Ako se „zona aktivnosti“ parazita smanji, on više nema dovoljno hranljivih sokova. Ima manje mogućnosti da upravlja finansijskim instrumentima, održava životni standard i relativnu stabilnost.
Danas SAD duguju svetu 35 triliona dolara! Na početku 21. veka morali su sebi da kažu: to je to, završili smo sa povećanjem državnog duga. Ali danas to više ne mogu. Zato što u Japanu treba da nahrane 90 hiljada vojnika. Oni moraju da održavaju svoje vojne baze u Južnoj Koreji i širom sveta. Oni treba da finansiraju sukob u Ukrajini kako bi pokušali da pokažu svetu da su oni glavni, da su sposobni da nanesu „strateški“ poraz Rusiji.
Dolari dolaze niotkuda. Američki državni dug je piramida poput Mavrodijeve. Amerikanci neće moći drugačije da žive.
Ovo je sistem lažnih referentnih tačaka, koji je karakterističan za „padajuću“ supersilu.
Često čujem da Amerikanci imaju sve proračunate i smišljene godinama koje dolaze. Ali to nije istina. Inače ne bi imali toliko promašaja i pogrešnih proračuna. Izgubili su rat u Avganistanu, nisu uspeli da zbace Asada u Siriji, pokušali su da „iscepaju“ rusku ekonomiju, ali nisu uspeli i nisu uspeli da dobiju podršku za sankcije od globalnog juga.
Takođe nisu uspeli da izvrše „promenu režima“ u Venecueli. A ono što se dešava u Ukrajini ne liči na američku priču o uspehu. I to je već jasno celom svetu. U Ukrajini se SAD povlače – zajedno sa ukrajinskim trupama.
Dakle, SAD prave ozbiljne spoljnopolitičke pogrešne procene. Suočeni su sa iluzijama sopstvene permisivnosti, ekonomskim izazovima njihove suštinski parazitske globalne finansijske dominacije, kao i nemogućnošću da uspore stopu rasta sopstvenog javnog duga. Kao što znate, gde je led tanak, lomi se. Šta je najveća ranjivost Amerike? Gde može da duva?
Aleksej Puškov:
Vodeći neokonzervativci veruju da glavna pretnja Sjedinjenim Državama ne dolazi spolja – ne iz Rusije ili Kine, već iznutra. I sa ovim se možemo složiti. Spoljno, Sjedinjene Države, sve dok ispunjavaju svoje obaveze, dovoljno su jake.
Mnoge zemlje u svetu predvode proameričke elite koje su orijentisane na Vašington, zavise od njega i vide smisao u ulaganju u savez sa SAD. Da, svet se brzo menja. Sjedinjene Države se suočavaju sa mnogim novim izazovima, ali za sada zadržavaju svoju ulogu globalne supersile.
Ali unutar zemlje situacija je mnogo gora. Rulja koja je 6. januara 2021. upala na Kapitol pokazala je do koje mere je stigla unutrašnja podela. Jedan primer za to je sve češći govor o otcepljenju Teksasa od Sjedinjenih Država.
Drugi primer su praznine u zakonodavstvu. Zakoni koji se donose na Floridi su suprotni od onih koji se donose u San Francisku ili Njujorku. Na primer, zabrana prisustva takozvane gej pornografije u školskim bibliotekama. Ovo je zabranjeno na Floridi, ali u Los Anđelesu i San Francisku ovo je norma: tamo se deca od 5-6 godina uče osnovama seksualnog vaspitanja na istopolni i LGBT način. Ovo su dve različite Amerike! Zemlja je podeljena na dva pola. I ovaj raskol je personifikovan: Bajden stoji na jednoj strani političkih barikada, a Tramp na drugoj.
Po Vašem mišljenju, ako Donald Tramp pobedi na izborima u novembru , da li će njegovi politički protivnici i demokrate moći nekako da spreče povratak ovog nesistematičnog političara u Belu kuću?
Aleksej Puškov:
Trampova pozicija bi mogla biti narušena i pre izbora ako se donese sudska odluka o njegovoj krivičnoj odgovornosti. Suđenje je prvi način da se Tramp oslabi pre izbora.
U „sving državama” od kojih zavisi sudbina izbora, jaz između Trampa i Bajdena je oko 3-4%. Sudska presuda protiv Trampa mogla bi itekako da utiče na glasanje u ovim državama.
Neki stručnjaci kažu da „duboka država“ i dalje ima najvažniji „argument“ – fizičko uklanjanje Trampa. U Americi je sve moguće. Ali što smo bliže izborima, to je sve teže uraditi. I da su hteli to da urade, mislim da bi to već uradili. Do izbora je ostalo još nekoliko meseci, a ako Tramp bude iznenada upucan, to će izazvati kolosalnu političku krizu u zemlji.
U tom kontekstu, „duboka država“ u Sjedinjenim Državama se sprema da igra istu igru 2016-2020. Igra u kojoj Tramp dolazi na vlast, ali je okružen ljudima koji zastupaju interese ne nacionalno orijentisane, već globalističke Amerike.
I time ograničavaju predsednika u njegovim mogućnostima. Mislim da je ovaj scenario, u kojem će demokrate i liberalni republikanci pokušati da neutrališu Trampa ako pobedi, najverovatniji. Ali ovoga puta će to biti teže izvodljivo: Tramp ima više saveznika u Kongresu, ne samo mnogi građani, već i mnogi političari veruju da su zemlji potrebne ozbiljne promene.
Da li je Ukrajina još jedna lažna agenda ili još jedna pogrešna procena američke spoljne politike?
Aleksej Puškov:
Ukrajina je primer i prvog i drugog. Zamislimo da su Sjedinjene Države nacionalna država vođena nacionalnim prioritetima. Šta podržavanje krize u Ukrajini daje Sjedinjenim Državama kao nacionalnoj državi? Apsolutno ništa.
Sa stanovišta SAD kao nacionalne države i sa stanovišta Trampa kao predvodnika ove ideje, Amerikancima Ukrajina zapravo nije potrebna. Šta oni imaju sa njom? Veoma je malo ulaganja, posebno u sadašnjoj klimi. Sve je veoma rizično i nepouzdano.
Da postavite neke rakete tamo da ugroze Rusiju? Ali, generalno, za ovo već postoje tri baltičke republike, Poljska i Rumunija. Zašto im je potrebna Ukrajina u NATO? Da ima trajni izvor mogućeg rata sa Rusijom? Uostalom, čak i ako pretpostavimo da je došlo do privremenog „zamrzavanja“ ukrajinskog sukoba, ukrajinska elita neće imati druge političke agende osim revanšizma.
Dakle, za SAD kao nacionalnu državu Ukrajina nije potrebna kao trajna bomba sa upaljenim fitiljem, sposobna da izazove rat sa Rusijom, nuklearnom silom.
Sada pogledajmo ovo sa druge strane – sa stanovišta SAD kao globalnog lidera. I ovde se odjednom ispostavlja da je Vašingtonu zaista potrebna Ukrajina. Zato kažu da su i Ukrajina i Tajvan egzistencijalna pitanja za SAD. Zašto?
Vratimo se parazitskoj suštini SAD. Za njih je od vitalnog značaja da se očuvaju kao globalni parazit koji „siše sokove“ iz svih država. I plaća ih „dolarima iz vazduha“. Sa stanovišta interesa globalističke Amerike, Ukrajina za nju zaista ima egzistencijalni karakter.
Uostalom, ako je „izgube” i ako „izgube” Tajvan, onda će prestati da budu globalni lider u očima sveta. Kao rezultat toga, primat dolara će biti ugrožen, SAD neće moći da žive od pozajmljenog novca, što znači da će se ceo američki način života urušiti.
Upravo se toga plaše oni u Sjedinjenim Državama koji žele da održe svoju globalnu hegemoniju.
Nedavno sam pitao profesora Kolumbijskog univerziteta Džefrija Selsa da li je američka demokratija zaista ugrožena. On mi je odgovorio ovako: „Američki politički instituti su duboko prožeti korupcijom kroz široko finansiranje izbornih kampanja. Zbog toga se socijalna situacija u SAD-u pogoršava. Radi se o finansijskoj nuždi, zavisnosti od droga i padu prosečne dužine života. Americi je potreban snažan i iskren vođa, ali umesto toga zemlja dobija lobiranje i neželju da se reše realne potrebe prostih Amerikanaca, a pogotovo siromašnih građana. U tome leže korenite uzroke političke nestabilnosti u Sjedinjenim Državama.“
Aleksej Puškov:
Slažem se sa socijalnom dijagnozom, ali se ne slažem sa oslanjanjem na poštenog vođu. Jer Amerika je sistem, i tako funkcioniše. Neće se promeniti jer Amerikanci odjednom biraju poštenog vođu. I da je vođa pošten, sistem će biti isti – sistem lobiranja, odnosno koruptivnih veza, koji nije u stanju da obezbedi drugačiji vid funkcionisanja zemlje.
Čuvena američka televizijska serija „Šef“ pokazuje kako se u Čikagu, pre izbora za gradonačelnika, okupljaju svi lokalni kriminalni bosovi i odlučuju ko „preuzima“ koju oblast da bi obezbedili rezultat koji im je potreban. Sve su podelili, rukovali se i onda rekli: „Zato volimo američku demokratiju!“ Ovo je briljantna epizoda: 10 ljudi odlučuje o sudbini grada! A pošten vođa to ne može da promeni.
Međutim, socijalna dijagnoza Džefrija Saksa je tačna. Da li znate koji je najupečatljiviji pokazatelj rastućeg nepovoljnog položaja u Sjedinjenim Državama? Ovo je smrtnost novorođenčadi.
U Americi je više nego u Francuskoj, u Velikoj Britaniji, u Japanu, u skandinavskim zemljama, više nego kod nas. U 2022. godini ova cifra je bila 5,4 dece na hiljadu novorođenčadi. Za sociologa, smrtnost novorođenčadi je magičan broj i apsolutno ključni pokazatelj onoga što se dešava u jednoj zemlji.
2000. godine od hiljadu novorođenčadi 19 dece je bilo mrtvorođeno, sada je 4,4. Odnosno, stopa mortaliteta naše dece je četiri puta smanjena. Ali za Amerikance, indikator se pogoršao. Oni imaju degradaciju, a mi poboljšanje.
Postoji još jedan važan pokazatelj – broj inženjera koji diplomiraju na univerzitetima, jer odražava proizvodni potencijal zemlje i buduću ekonomsku održivost nacije. U Rusiji, 24% diplomiranih univerziteta su ljudi inženjerskih zanimanja. To su oni koji planiraju, rade i obezbeđuju proizvodnju na intelektualnom nivou.
U SAD je sve ovo prošlost – prošlost kada su oni bili glavna proizvodna snaga planete. Danas je veoma mali procenat mladih ljudi koji idu u inženjerstvo – oko 8%. Gde idu mladi obrazovani ljudi? Oni postaju menadžeri, advokati, finansijeri, odnosno tamo gde mogu da služe američkoj oligarhiji za veliki novac. I oni čine bogatu uslužnu klasu, ali neproduktivnu klasu.
Moderna američka ekonomija proizvodi prvenstveno usluge. Mladi Amerikanci ne idu u inženjering jer se mnogo više novca može zaraditi negde drugde. U suštini, parazitska šema koju su izgradile Sjedinjene Američke Države u svetskim razmerama se reprodukuje na nacionalnom nivou. Drugim rečima, u samim Sjedinjenim Državama raste parazitska klasa koja se hrani oligarhijom i služi eliti, postajući njen deo.
Džefri Saks je inteligentna i kompetentna osoba, poznajemo ga dugo. U pravu je da je nevolja u Sjedinjenim Državama došla sa neočekivanog mesta – sa društvene strane. Čini se da je Amerika zemlja prilično visokog prosperiteta. Ali ovo više nije slučaj. Za prosperitet – na Novi Zeland, Finsku, Švajcarsku, Singapur. Ali ne u SAD. Danas je to već zemlja masovnog društvenog nemira, uličnog kriminala i zavisnosti od droge.
Govorimo o raspadu društvenog tkiva u Sjedinjenim Državama. O razlozima možemo još dugo da pričamo, ali ćemo jednostavno konstatovati: unutrašnje nevolje u SAD su sve veće. Tamo je 2021. zabeleženo 21.000 ubistava oružjem. A samo u januaru 2023. od toga je umrlo 3.500 ljudi. Iste 2023. godine u Sjedinjenim Državama bilo je 38 masovnih pucnjava – dešavala su se skoro svake nedelje. I niko tu ne može ništa.
Sa sadašnje tačke istorijskog razvoja Sjedinjenih Država, postoji li samo put nadole?
Aleksej Puškov: Opadanje supersila, koje posmatramo na primeru Sjedinjenih Država, počinje, po pravilu, na najvišoj tački njihovog širenja. Ovo je neophodan zakon sociologije. I, kako istorija pokazuje, to je nepovratno.
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
