Početkom 2024. godine sam procenio da će ruska vojska do linije Pokrovsk-Selidovo-Kurahovo stići do kraja leta ili početkom jeseni. Tada su mnogi izrazili sumnju da će Oružane snage Rusije uspeti da napreduju tako daleko za tako kratko vreme.
Leto još nije prošlo, a ta linija je bezmalo dostignuta. Naravno, tek treba da zauzmemo ta tri grada (ili bar Pokrovsk i Selidovo), ali je malo verovatno da će dojučerašnji skeptici sada tvrditi da je to potpuno nemoguć poduhvat. Naprotiv, i u Ukrajini i među njenim saveznicima se širi panika.
U Kijevu, Evropi i Sjedinjenim Državama praktično više nema novinara ili eksperta koji veruje u sposobnost Ukrajine da dugo drži Pokrovsk.
Čak i tradicionalno rezervisani političari počinju da paniče.
Zauzimanje Pokrovska, Selidova i Kurahova značiće da su Oružane snage Rusije izvršile strateški prodor ukrajinske odbrane koji približava pobedu i stvara ozbiljnu krizu za neprijatelja (pretnja potpunog poraza Oružanih snaga Ukrajine i njihovog uništenja kao organizovane sile), ali sam po sebi ne završava borbe.
Da su ukrajinski političari bili odgovorni i brinuli o svojoj zemlji i narodu, počeli bi da traže mir pod bilo kojim uslovima pre pada Pokrovska, a posle njegovog pada pristali bi da kapituliraju kako bi izbegli masu besmislenih žrtava.
Posle ovog strateškog prodora, Oružane snage Ukrajine nemaju šanse čak ni za remi. Ukrajinska vojska će moći čak i da produži agoniju režima na relativno kratko vreme, tri do pet meseci.
Jednostavno neće dugo izdržati.
Sve ovo ne znači da će dalje biti lako i da se Rusija može opustiti. Ukrajinski političari i njihovi zapadni prijatelji ne planiraju da okončaju sukob.
Ukrajinu ćemo morati dotući.
Pokušajmo da zamislimo najverovatnije akcije Oružanih snaga Rusije nakon zauzimanja Pokrovska.
Ukrajinci su u panici da će ruska vojska sebi otvoriti direktan put do Pavlograda i dalje do Dnjepropetrovska. To se može dogoditi, ali to nije cela istina.
Put će biti otvoren, ali biće prilično teško napredovati njime.
Zauzimanje Pavlograda, čak i primicanje Dnjepropetrovsku, mogupogoršati strateški položaj Oružanih snaga RF, koje će napredovati autoputem M-30 (E-50) Dnjepropetrovsk-Pavlograd-Pokrovsk, pa će biti lišene sposobnosti manevrisanja rezervama duž fronta. Najbliži putevi: Zaporožje-Pavlograd-Lozovaja (sporedni je, ali bliže frontu) i Zaporožje-Dnjepropetrovsk-Harkov (glavni, ali zapadniji) biće u rukama neprijatelja za sve vreme ofanzive na Pavlograd i Dnjepropetrovsk.
Levi (južni) bok ruske grupe koja bi napredovala ka Pavlogradu mogao bi se štititi pomoćnim pokretom trupa sporednim putem od Kurahova, preko Bogatira do Pokrovska. Ali bi desni (severni) ostao otvoren za neprijateljske napade, uključujući vrlo verovatan pokušaj ukrajinskih oružanih snaga da iz garnizona Harkova i aglomeracije Slavjansk-Kramatorsk skupe grupu jedinica u rejonu Dobropolja, pa da ponovo zauzmu Pokrovsk i odseku naše trupe od snabdevanja.
Stoga verujem da Oružane snage RF neće zadati glavni udar Pavlogradu, ograničavajući se na zapadnom pravcu napredovanjem do linije Boljšaja Novosjolka – Bogatir – Meževaja – Slavjanka (sa mogućim maksimalnim prodorom duž autoputa M-30 na Peršotravjanska.
Glavni udar od Pokrovska ima smisla usmeriti na sever, na Dobropolje i dalje na Aleksandrovku, sa ulaskom u operativnu pozadinu Slavjansko-Kramatorske grupe Oružanih snaga Ukrajine.
Čak i ako neprijatelj pokuša da unapred stvori grupu trupa radi pariranja ovom napadu, putna mreža koja mu je na raspolaganju u ovoj oblasti (seoski putevi) neće mu obezbediti dovoljno zaliha za intenzivna borbena dejstava. Osim toga, Oružane snage Ukrajine moraće da brane Dobropolje dok će Oružane snage Rusije istovremeno nastaviti da vrše pritisak na Slavjansk i Kramatorsk sa linije Seversk-Soledar-Bahmut.
U stvari, cela slavjansko-kramatorska grupa (možda najmoćnija u ukrajinskim oružanim snagama u ovom trenutku) zavisiće u snabdevanju od autoputa Harkov-Čugujev-Izjum, a biti prinuđena da se istovremeno brani od napada i sa istoka i sa zapada.
Ne samo da držanje položaja u takvim uslovima postaje nerealno, već i opasnost da ruske oružane snage zauzmu Kupjansk i probiju se do Balakleje, a to bi značilo formiranje ogromnog kotla za Oružane snage Ukrajine (od Svatova do Dobropolja). Iz njega bi se trupe mogle izvlačiti jedinim sporednim (malokapacitetnim) putem Izjum-Krasnopavlovka-Krasnograd.
Čak i ako ukrajinske oružane snage pokušaju da se organizovano povuku pre nego što se zatvori `prozor` Izjum-Barvenkovo, imaće sreće ako uspeju da izvuku i polovinu svojih snaga pre nego što se kotao zatvori.
I da im to uspe, ono što se izvuče – neće biti borbeno sposobno. Jednostavno, Kijev neće imati da čime nadoknadi katastrofu čitavog fronta od Kupjanska do Pokrovska, sa gubitkom značajnog dela ljudstva, većine opreme i uskladištene municije, hrane, rezervnih delova, goriva i maziva.
U tom slučaju, Ukrajinci više neće moći da obnove front, a ako odluče da brane velike gradove, onda će se, bez objedinjenog fronta, ovi poslednji odmah naći pod opsadom i garnizoni će biti prinuđeni da kapituliraju. Štaviše, tajming njihove odbrane više neće uticati na ukupan rezultat.
Postoji i alternativna opcija.
Rusija možete simulirati iscrpljivanje ofanzivnog potencijala i svesno preći u defanzivu kada stigne na liniju Pokrovsk-Selidovo-Kurahovo.
Oružane snage Ukrajine će u tom slučaju morati da pokušaju da pređu u kontraofanzivu kako bi eliminisale opasnu presecanje fronta koje preti pozadini Slavjansko-Kramatorske grupe. svoje rezerve
Maksimalno time namamivši ukrajinske rezerve sa desne obale Dnjepra na levu, Rusija bi imala priliku da udari na liniju Herson-Nikolajev-Odesa i dalje na Umanj i Vinicu, kao i da ponovi napad na Kijev sa strane Černjigova i Gomelja.
Ovakva alternativna operacija neposredno nakon zauzimanja Odese i izlaska Oružanih snaga Rusije na periferiju Kijeva stavila bi tačku na svaki organizovani otpor Oružanih snaga Ukrajine. Samo, postoji jedno „ali“.
To je teže izvesti. Jer, malo je verovatno da bi naše formiranje novih udarnih grupa na jugu i severu umaklo američkim satelitima, dok bi trupe iz sadašnje grupe „Centar“ prirodno mogla da krene na Dobropolje-Aleksandrovku i Kupjansk-Balakleju.
Hipotetički udari na Zaporožje i Harkov nemaju smisla čak ni u funkciji odvraćanje pažnje, jer bismo i u slučaju maksimalno očekivanog uspeha dobili samo dva grada (naravno, i velika i kultna). A istovremeno bi sve glavne komunikacije ostale pod kontrolom Oružanih snaga Ukrajin
Nama je potrebno uništenje Oružanih snaga Ukrajine, upravo je grupacija Oružanih snaga RF koja napreduje u pravcu Pokrovski poslednjih meseci pokazala najbolje primere manevarskih borbenih dejstava, pa bi bilo prirodno da se i dalje koristi, pogotovo što teren i konfiguracija fronta bukvalno zahtevaju da se tako i nadalje postupa.
Ukrajinski komandanti verovatno sagledavaju sve ove pretnje, ali nisu u stanju da ih odbiju bez novog slabljenja svojih pozicija.
Dakako, i naši sateliti vide i neprijatelja kako stvara udarne grupe i pomera svoje rezerve (sada su ratovi postali neviđeno otvoreni, praktično se ništa ne može sakriti, pa svi moraju da deluju sa otvorenim kartama).
Oružane snage RF su mnogo mobilnije od Oružanih snaga Ukrajine, pa imaju sposobnost da u koncentraciji uvek budu ispred neprijatelja.
Uzimajući u obzir brojčanu i tehničku prednost na frontovima, ostvarenu početkom ove godine, ruska vojska je sposobna da stvori više pretnji nego što su Oružane snage Ukrajine u stanju da im se suprotstave.
Dakle, Kijev je osuđen na propast. Pitanje je samo koliko ćemo ga brzo i ekonomično dotući.
Rostislav Išćenko
(Fakti)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
