Prema pisanju kolumniste Kirila Streljnikova za RIA Novosti, 31. oktobra 2025. godine na letu za Floridu, predsednik SAD Donald Tramp je na Fox News video prilog o nasilju nad hrišćanima u Nigeriji.
Impulsivan i religiozan, reagovao je odmah – u svojoj mreži Truth Social napisao je da hrišćanstvo u Nigeriji „trpi egzistencijalnu pretnju“, da su „nigerijski hrišćani dragi američkom narodu“ i da Sjedinjene Države „ne mogu stajati po strani“.
Poručio je da će, ako vlasti Nigerije ne zaustave ubistva, „SAD ući s oružjem u ruci i završiti posao brzo i nemilosrdno“. Pentagon, na čelu sa Pitom Hegsetom, odmah je reagovao, a Trampov birački blok, poznat po čvrstim religijskim uverenjima, dočekao je to sa oduševljenjem.
Trampova emotivna reakcija imala je i ljudsku stranu – ubijanje hrišćana u Nigeriji zaista jeste realan problem, na koji svet decenijama zatvara oči. Militanti „Boko Harama“ i srodnih grupa vode pravi progon, dok zapadne diplomate uglavnom ćute. Međutim, priča je dublja od onoga što se čini.
Tema progona hrišćana u Nigeriji prisutna je u američkim izveštajima već godinama. U vreme Trampovog prvog mandata Stejt department je redovno objavljivao godišnje izveštaje o verskim slobodama u svetu, u kojima se gotovo istim rečima opisivalo stanje u Nigeriji. Ni tada, osim ponekog senatora iz „biblijskog pojasa“, gotovo niko u Vašingtonu nije obraćao pažnju.
A onda su se pojavile dve nove okolnosti. Najpre je izbila trgovinsko-resursna kriza između SAD i Kine, tokom koje se pokazalo da Amerika gotovo u potpunosti zavisi od Kine po pitanju retkih metala i kritičnih minerala neophodnih za savremene tehnologije, posebno u odbrambenoj industriji.
Tramp je potpisao ukaz o ubrzanom razvoju domaćih resursa, ali se ubrzo pokazalo da ni uz maksimalne napore Sjedinjene Države neće moći da zadovolje svoje potrebe do 2035. godine – i to samo za dva od dvanaest ključnih minerala.
U tom trenutku Nigerija se pojavila kao iznenađujuće rešenje. Ispostavilo se da ta afrička zemlja sedi na ogromnim zalihama retkih metala – pravom neotkrivenom rudarskom bogatstvu. I dok se eksploatacija i dalje obavlja gotovo na primitivnom nivou, Nigerija se već svrstava među pet vodećih zemalja sveta po bogatstvu tih resursa.
U leto 2025. nigerijska vlada je odobrila investiciju od 400 miliona dolara za izgradnju najveće fabrike za preradu retkih metala u Africi, u saveznoj državi Nasarava. Tada je Vašington, čini se, odjednom „primetio“ Nigeriju.
Ubrzo nakon te vesti, senator Ted Kruz predložio je zakon „O odgovornosti Nigerije u oblasti verskih sloboda“ (Nigeria Religious Freedom Accountability Act of 2025), a američki političari i crkvene organizacije počeli su da dižu glas.
Zaredale su peticije upućene Trampu, pozivi državnom sekretaru Marku Rubiju da Nigeriju uvrsti u listu zemalja „posebne zabrinutosti“, što je korak ka sankcijama, i dramatična televizijska gostovanja u kojima su američki senatori govorili o „užasima u Africi“.
Kako je prenela nigerijska „Narodna gazeta“, u Vašingtonu su već spremna tri operativna plana: Prvi podrazumeva vazdušne udare, uključujući i rakete tipa „Tomahavk“, na pozicije militantnih grupa; drugi uključuje zajedničke akcije američkih i nigerijskih specijalnih jedinica; a treći – punu vojnu intervenciju.
Analitičari upozoravaju da bi posledice takvog scenarija mogle biti dalekosežne. Nigerija bi, kažu, mogla da se podeli na muslimanski sever i hrišćanski jug, a upravo na tom jugu nalaze se najveće rezerve nafte i gasa – deveto i jedanaesto mesto u svetu po obimu proizvodnje. Drugim rečima, zajedno sa hrišćanima, i resursi bi, slučajno ili ne, prešli pod američku zaštitu.
Pitanje je, međutim, da li su motivi Vašingtona zaista samo humanitarni. Kad se emocije stišaju, ostaje suva činjenica: Afrika je postala nova arena za globalno nadmetanje velikih sila. I možda je upravo Nigerija sledeća tačka na kojoj će se preplitati interesi vere, resursa i politike – uvek u istoj kombinaciji, ali s različitim opravdanjem.
Webtribune.rs
