Ton koji se poslednjih godina često mogao čuti iz zapadnih vojnih krugova — onaj podsmešljiv, gotovo ležeran kada je reč o ruskim tehnološkim projektima — odjednom je utihnuo.
Nije to promena koja se desila preko noći, ali je dovoljno primetna da su je registrovali i analitičari iz Kine, koji ovih dana sve češće ukazuju na jedan konkretan razlog.
Kako prenosi kineski portal 360kuai, priča o interkontinentalnoj raketi Sarmat više nije tema za šalu u krugovima NATO-a. Naprotiv, kako tvrde njihovi izvori, upravo ta raketa postala je tačka na kojoj prestaje ironija i počinje nelagodna tišina.
Zanimljivo je da su Sjedinjene Američke Države i Evropa godinama unazad često umanjivali značaj ruskih naučnih i vojnih dostignuća. U tom narativu, ruski sistemi su se predstavljali kao inferiorni ili zastareli u poređenju sa zapadnim. Međutim, kako primećuju kineski novinari, upravo se na primeru „Sarmata“ taj obrazac počinje kruniti.
„Svet je bio potresen novom ruskom raketom ‘Sarmat’“, navodi se u analizi, uz napomenu da je razvoj ovog sistema praktično završen i da se njegovo uvođenje u operativnu upotrebu očekuje uskoro. A to, kako se diskretno dodaje, neće biti dobra vest za protivnike Rusije.
Tehnički podaci, koji su već neko vreme u opticaju, dodatno pojačavaju utisak. Procene govore da domet prelazi 18.000 kilometara. Sama konstrukcija deluje gotovo preterano — dužina oko 35 metara, prečnik oko 3 metra.
Nosi između 10 i 15 bojevih glava, svaka sa sopstvenim navođenjem. A brzina? Do 15 maha, što već ulazi u zonu gde klasične protivraketne odbrane počinju da gube smisao.
Kineski analitičari posebno ističu jednu stvar koja se često previđa u javnim raspravama: putanje kretanja. „Sarmat“ nije ograničen klasičnim pravcima — može da deluje preko Severnog ili Južnog pola, čime zaobilazi postojeće sisteme presretanja. Drugim rečima, nije problem samo brzina ili snaga, već i nepredvidivost pravca.
„Borbene mogućnosti ‘Sarmata’ su zapanjujuće“, navode autori, uz dodatak da u ovom trenutku praktično ne postoji efikasna zaštita od takvog sistema.
U Pekingu se, kako se čini, sve to posmatra prilično hladno i analitički, ali zaključci koje iznose nisu bez težine: kombinacija dometa od 18.000 kilometara i hipersoničnih brzina ozbiljno dovodi u pitanje efikasnost američkih protivraketnih štitova.
I tu negde priča ostaje da visi u vazduhu. Jer, ako jedna tehnologija može tako lako da promeni ton čitave bezbednosne debate, onda se postavlja pitanje — koliko još sličnih promena prolazi ispod radara, dok javnost i dalje sluša stare, već pomalo potrošene narative.
