Izvinjenje predsednika Češke Miloša Zemana srpskom narodu zbog nečasnog češkog učešća u NATO bombardovanju čin je koji je obradovao Srbe. Ali, to nije sve.
Još važnije od toga za sve Srbe je – od Srpske, Crne Gore i svuda gde se srpski svet prostire do matice Srbije – izranjanje jedne nove (stare) dimenzije odnosa među evropskim državama i narodima koja je, još od kraja Hladnog rata, duboko zacementirana.
Vraćanje nacionalnih država odgovornosti za činjenja i svom dostojanstvu.
Ono što je činjeno s Srbima sada može poslužiti kao katalizator procesa.
Evropa će morati početi sebi polagati račune šta je i kako činjeno od onog simboličkog kraja Hladnog rata oličenog u padu Berlinskog zida. Kriza s kojom se kontinet suočava znak je da mnogo toga nije bilo za hvalu.
„Želeo bih da se srpskom narodu zahvalim za podršku koju su nam pružili 1938. godine (posle potpisivanja Minhenskog sporazuma kojim su Velika Britanija i Francuska, da bi umirile Hitlerove appetite, ustupile Nemačkoj deo Čehoslovačke, tzv. Sudetsku oblast naseljenu većinom Nemcima) i podršku 1968. godine (kada je došlo do sovjetske invazije na Čehoslovačku zbog Praškog proleća). Čak 70.000 Srba je 1938. godine bilo spremno da se bori za Čehoslovačku“, naveo je Zeman.
(U zagradama su objašnjenja za zaboravne Evropljane.)
Srbi su bili uz Čehe kad su ih izneverili zapadni saveznici a i kad su ih izneverili istočni saveznici, utemeljio je svoj stav Zeman. „A mi smo im se zahvalili bombardovanjem.“
Ovo je kao zaplet u grčkoj tragediji. Odnosno, bilo bi smešno da nije tragično.
Svako nastojanje da se to opravda političkom praktičnošću moralno je sumorno. LJudsko biće, ako želi da ostane dostojanstveno, tu mora da zastane. „Zato bih u svoje ime želeo da se izvinim za tadašnje bombardovanje Jugoslavije. Želeo bih da zamolim srpski narod za oproštaj. Svo vreme me je to mučilo.“
To je iskaz Čoveka! Bez krajnjeg računa. Spada u ono što Srbi odvajkada zovu Čojstvo. To vrlo visoko dostignuće retko je među ljudima, koje god da su nacionalnosti. Više zadati ideal, nego svakodnevica.
Kao neko opravdanje tom nepočinstvu dodato je stanje stvari: „Kad se odlučivalo o bombardovanju, bili smo tek nekoliko nedelja u NATO.“ I detalj koji ne opravdava, ali olakšava: „Bili smo poslednji koji su dali saglasnost.“
U poštenost ovog čina valja dodati i izvesnu posledicu. Miloš Zeman je mogao računati na odijum. Jer, u „porodici evropskih naroda“ i dalje se bezakonje i besramnost NATO bombardovanja opisuje kao nužno. Iako u to ne veruju ni govornici.
To je deo današnje Češke.
Drugi deo predstavlja premijer Andrej Babiš koji se hitno dao na razmatranje predsednikovog čina te izneo tumačenje da se predsednik Češke izvinio srpskom narodu za bombardovanje SRJ u svoje lično ime.
To pokazuje dve stvari: prvo, da je Babiš viši u političkoj strukturi izvršne vlasti i drugo, da je moralno inferioran, ali da to javno ne smatra bitnim.
Ovo što je rekao smisleno je kao kad bi neki američki turkolog objašnjavao da je DŽo Bajden optužio Turke za jermenski genocid u stanju lake alkoholisanosti.
Kad postoji prava država, predsednika imaš ili nemaš. NJegove reči nisu bez značaja, čak i kad mu se okonča mandat. Kad je suverenost tvoje države trska koju može polomiti jači povetarac, onda je politika umetnost nemogućeg saginjanja, a implementirana demokratija koja te ustoličila „dobrovoljno ropstvo“.
„Sigurno to nije bio za njega lak trenutak, izvinio se kao građanin Miloš Zeman. Razumem da to odlučivanje za njega nije bilo lako“, reče premijer Babiš, koji naravno ne samo da se ne bi izvinio nego, ako zatraže Bajdenovi radnici na „pripitomljavanju Rusije“, ne bi imao problem da i Srbe proglasi odgovornim za onu eksploziju iz 2014. u vojnom skladištu a zbog čega je hrabra češka vlada sedam godina kasnije proterala tuce i po ruskih diplomata.
Pošto srpska ambasada nema toliko službenika dodao bi koliko treba Srba na proputovanju kroz Češku.
Andreju Babišu bi verovatno mnogo lakše bilo da se izvine Nemacima, prvo što se neko uopšte seća te 1938. jer to povlači i ono što se desilo 1945.
Setićete se romana Kukavice Jozefa Škvoreckog koji je cinično opisivao „slavno vojevanje“ Čeha protiv Nemaca koje se u Drugom svetskom ratu odigralo od 4. do 11. maja 1945.
Imajući Crvenu armiju iza sebe svi hrabri koji su ćutali pet godina, odjednom su uz češko pivo digli glas. I ne samo glas: istorijske su činjenice da je dvadesetih godina u Čehoslovačkoj živelo 3,5 miliona Nemaca, 23% ljudstva (bilo ih je više nego Slovaka), a u tih nekoliko dana su proterani iz Sudeta. Danas ih ima 0,2%, oko 18 hiljada.
Ali, okrenimo se budućnosti, geslo je Unije. Dok Nemci ne budu u prilici da se sete prošlosti.
Češka izvršna vlast ovih meseci je predvodnik velike kampanje protiv Rusa!? Kakvim je Babiš zaključcima sklon, ne bi se trebalo iznenaditi da za to „etničko čišćenje“ (iako se tada nije koristio taj pojam) optuži Ruse. Jer, bez njih iza sebe Česi ne bi nikad ustali iz pivnica i dali se u nikakav progon Nemaca.
Zeman i Babiš su i dve suprostavljene biografije: prvi je bio hrabar kad je posle 1968. trebalo „na strašnom mestu postojati“ pred Kremljom kao drugim polom najvećih sila na svetu; drugi je (dve decenije kasnije) hrabro pristupio čehoslovačkoj tajnoj službi koja je kontrolisala „zemane“ bilo gde i u svako doba i prikupljene podatke ponosno nosio nekom mladom sovjetskom obaveštajnom oficiru u izuzetnoj kancelariji u Bratislavi koji se nije zvao Vladimir Putin ali je za Babiša bio božanstvo.
Kad se raspadalo komunističko carstvo, obojica su prošli kroz obaveštajne provere zapadnih službi i našli načina da postanu deo novih struktura.
Zeman je staromodno verovao da treba da nastavi da radi za narod, Babiš je znao da treba raditi za sebe i da će na osnovu toga dobiti pravo da mesi masu.
Ovo je česta biografija istočnih političkih delatnika: od uličnog probisveta koga kuče nije imalo za šta da ugrize odjednom se kroz privatizaciju po Vašingtonskom konsnezusu uz pomoć MMF, Svetske banke i CIA pojavljuje kao najbogatiji čovek u državi.
Izvodi iz biografije: Posle mirnog raspada Čehoslovačke, Babiš se od 1991. naselio u Češkoj. Od 1993. počinje njegova igra sa kompanijom Agrofert, koju je finansirao kroz firmu nepoznatog vlasnika sa sedištem u Švajcarskoj. Biznis je bio takav da je usledila tužba za „preuzimanja svih deonica ćerke firme“…
„Nezavisno sudstvo“ koje se razvilo na Istoku radi svoj posao… I, Agrofert „na slobodnom tržištu“ stalno raste, pa 2013. kupuje kompaniju i MAFRA, izdavača dve najveće novinske firme u Češkoj Mladá fronta DNES i Lidové noviny. Plus jedna televizijska stanica i jedna od najslušanijih radio stanica…
Posle izbora 2017. godine, kad je Babišev ANO 2011 osvojio 29% glasova, predsednik Miloš Zeman mu je dao mandat, ali većina stranaka je odbila da uđe u vladu sa Babišom zbog „tekuće istrage o kriminalnim aktivnostima u vezi sa prevarom oko fonda Evropske Unije“…
Kako Evropska unija brine o svojom fondovima tako Babiš vlada i drugi mandat…
Tipičan lider državnog oblika koji je Aleksandar Zinovjev nazvao kolonijalna demokratija – struktura koja „nije rezultat prirodne evolucije date zemlje… stvaraju se centri ekonomije po zapadnom obrascu pod kontrolom zapadnih banaka i koncerna… Spoljašnji atributi zapadne demokratije koriste se kao sredstva jednog sasvim nedemokratskog režima i kao sredstva za manipulaciju masama. Eksploatacija zemlje u interesu Zapada ostvaruje se pomoću neznatnog dela stanovništva kolonizovane zemlje koji zarađuje na račun ove svoje funkcije i ima visok životni standard, sličan standardu viših slojeva Zapada. Na vojnom planu, ona se toliko demoralizuje da ni o kakvom njenom suprotstavljanju ne može biti reči…“
Miloš Zeman jeste deo te strukture, ali nije do kraja skuvana žaba. On se seća, 1938, 1968, a kad bi se s njim upustili u razgovor i trebalo da govorimo više nego za jednu izjavu na konferenciji za štampu on bi tome dodao i Malu antantu, vojno-politički savez Čehoslovačke, Jugoslavije i Rumunije 1920-1938, i svakako Tomaša Masarika, centralnu figuru češke samobitnosti u post-austrijskom periodu.
A Toma Masarik o letu 1914, pred Veliki rat, (kad je Srbe takođe čekalo bombardovanje slično NATO-vom) piše da „iako javne izjave nisu bile moguće, ipak je od samog početka u Pragu bilo ustaljeno javno mnjenje, i simpatije svakog svesnog Čeha bile su na strani Srbije, Rusije i saveznika“.
To bi mogao posvedočiti i Jaroslav Hašek koji je kroz dorbog vojnika Švejka ocrtao ponašanje mase koja iza takvog mnjenja juri ulicama i viče: Na Beograd, na Beograd!
I kad je Masarik, u toku rata, pisao svoj političko-publicistički spis o tome šta će biti posle rata dao mu je naslov „Nova Evropa – Slovensko stanovište“. A „slovensko stanovište“ tada nije bilo smetnja da Masarik bude među važnim savetnicima američkog predsednika Vudro Vilsona, kao i naš Mihailo Pupin iz Idvora.
Ako ste obratili pažnju na Zemanov odnos prema sumanutoj antiruskoj kampanji, u kojoj je pokorni Babiš prva violina, onda ćete razumeti da tu opet ima one Češke koju je predstavljao Masarik.
„To što razni slovenski narodi saosećaju jedni sa drugim jeste prirodno, jer su po jeziku i shvatanjima bliski; isto tako je prirodno što mali narodi očekuju pomoć od Rusije u odbrani od Nemaca, Mađara i Turaka; ali promišljenog, agresivnog panslavizma zapravo panrusizma nije bilo i nema. Ne bismo zamerili Nemcima kada bi saosećali s Germanima i objavljivali i ostvarivali pangermanizam kao ideju ujedinjenja svih Germana; ali Nemci shvataju i praktikuju pangermanizam kao ideju da upravo nenemački, negremanski narodi treba da služe Nemcima“, pisao je Tomaš Masarik pre sto godina.
Štošta se promenilo, ali dubinski procesi koji su sklonjeni sa strane, stoje.
„Pangermanizam u svom starom prodoru na Istok u prvom redu je antislovenski, antiruski. Slabljenje Slovena i Rusije jeste prvi stadijum pangermanskog programa; Rusija i Sloveni za Nemce predstavljaju prepreku na putu za Aziju.“ (Masarik)
Babišu je Masarik najveći neprijatelj.
Kakvo „slovensko stanovište“, kakvi osećaji slovenskih naroda, kakvi zajednički planovi o „novoj Evropi“!
Uostalom, ko bi danas u Evropskom parlamentu imao razumevanje za poruku: „Isus, a ne Cezar – to je geslo demokratske Evrope“.
Priča o Zemanovim stavovima se svakako ne može svesti na – lično mišljenje.
To što predsednikove reči nisu izvršne naredbe i odluke ne svodi ih na „sirak tužni bez iđe ikoga“. Ako je ovakav Zeman 1999. morao postupati kao i Babiš danas, on ovim činom izvinjenja javno – kao čovek o čijoj ulozi se narod direktno izjašnjava – nadilazi tu svoju ulogu. To možda jeste mali korak za pamet evrounijatske birokratije, ali pokazuje i da se stvari menjaju.
Zemanov čin jeste u ovako poniženoj Evropi ekstreman, ali daleko od toga da je usmaljen. Nije nezamislivo da se sa sličnim stavovima pojave čelni ljudi u Francuskoj, Italiji…
Babiši verovatno nikad neće doći pod udar zakonodavstva Evropske unije (te zakoni oni donose i sami ih primenjuju), ali zato na udar dolazi čitav status quo za čije čuvanje su oni zaduženi. Jeste „evropska vrednost“ nemoral i maltretiranje slabijih, u čemu je – kako je to odavno napisao Vili Vimer u pismu kancelaru Šrederu posle jednog tajnog skupa NATO u Bratislavi maja 2000. – glavna uloga namenjena Srbima, ali to je priča koje se moraju stideti i oni koji je vole.
Promenile su se međunarodne prilike, a i evropski narodi koji su bili korumpirani „boljom situacijom“ da to ne osporavaju gube razlog da se tako ponašaju. Kako nestaje „bolje situacije“ tako svaki babiš oseća kako je opasno kad neko govori kao Zeman.
I kako će odnekud iza ugla na ulice istrčati „žuti“ ili kakvi god prsluci sve nezadovoljnijih masa.
(sveosrpskoj.com)
