Ukaljana finansijskim kolapsom, moralnim propadanjem i nedostatkom vođstva i pravca, bivša jedina supersila bori se na svim poljima, sprovodeći brutalno uništenje širom sveta u zamenu za sopstveni poraz.
Priča je ista svaki put: neka nacija, sticajem srećnih okolnosti, postaje moćna – mnogo moćnija od ostalih – i jedno vreme dominantna. Ali srećne okolnosti, koje često predstavljaju samo nekolicinu povoljnih geoloških karakteristika, bilo da se radi o velškom uglju ili zapadnoj teksaškoj nafti, u dogledno vreme dođu do kraja. U međuvremenu, nekadašnja supersila postaje korumpirana svojom moći.
[adsenseyu1]
Kako se kraj približava, oni koji su još uvek nominalno zaduženi da brinu o propadajućem carstvu pribegavaju svim vrstama očajničkih mera – svim osim jednoj: odbijaju da ikada razmotre činjenicu da je njihova imperijalna supersila slomljena i da, shodno tome, treba da promene svoje taktike.
Džordž Orvel je jednom ponudio izvrsno objašnjenje za ovaj fenomen: kako se približava kraj imperije, postaje pitanje imperijalnog samoodržanja da se održava vladajuća klasa posebne namene – ona koja nije sposobna da shvati da se približava kraj igre. Jer, vidite, ako bi imali nagoveštaj onoga što se dešava, ne bi prihvatili svoje poslove dovoljno ozbiljno kako bi održali igru što je duže moguće.
Nakon Drugog svetskog rata, SAD su bile u stanju da obave respektabilan posao pomažući obnovu Nemačke, zajedno sa ostatkom Zapadne Evrope. Japan je takođe dobro prošao pod američkim tutorstvom, kao i Južna Koreja, nakon završetka borbi na Korejskom poluostrvu.
Sa Vijetnamom, Laosom i Kambodžom, koji su teško oštećeni od strane SAD-a, rezultati su bili znatno lošiji: Vijetnam je bio potpuni poraz, Kambodža je proživela period genocida, dok se neverovatno otporan Laos – zemlja sa najvećim brojem bombi na planeti – oporavio sam.
Prvi zalivski rat je prošao još gore: u strahu od preduzimanja kopnene ofanzive u Iraku, SAD su prestale sa svojom redovnom praksom rušenja vlade i instaliranja lutkarskog režima ostavljajući ga u neizvesnosti već deset godina. Kada su SAD na kraju napale, uspelo je – nakon ubijanja nebrojenih civila i uništavanja većeg dela infrastrukture – ostavile su iza sebe raskomadan leš zemlje.
Slični rezultati postignuti su i na drugim mestima gde su SAD smatrale prikladnim da se uključe: Somalija, Libija i, nedavno, Jemen. Nećemo čak ni pominjati Avganistan, kako nijedna imperija tamo nije postigla dobre rezultate. Dakle, trend je nepogrešiv: kako se carstvo približava kraju ono uništava jednostavno radi uništenja, ostavljajući hrpe leševa i tinjajućih ruševina.
[adsenseyu4]
Još jedan nepogrešiv trend odnosi se na efikasnost trošenja novca na “odbranu”. Imati bogato obdarenu vojsku ponekad može voditi do uspeha, ali i ovde se nešto promenilo s vremenom. Poznati američki svemogući duh, koji je bio očigledan svima tokom Drugog svetskog rata, više ne postoji. Sada, sve više i više, sama vojna potrošnja je cilj – bez obzira na to šta se postiže.
A ono što se postiže je najnoviji F-35 borbeni avion koji ne može da leti; najnoviji nosač aviona koji ne može da lansira avione bez da ih uništi ako su opremljeni pomoćnim tenkovima koji su im potrebni da bi leteli u borbenim misijama; tehnološki najnapredniji razarač AEGIS-a koji se može izuzeti iz upotrebe jednim nenaoružanim ruskim avionom koji nosi košaru opreme za elektronsko ratovanje;
Ali Amerikanci vole svoje oružje. Međutim, ono češće završava u pogrešnim rukama: ono koje su dali Iraku sada je u rukama ISIS-a; ono koje su dali ukrajinskim nacionalistima prodato je sirijskoj vladi; ono koje su dali vladi u Jemenu sada je u rukama Hutija koji su je nedavno svrgli. I tako je smanjena i efikasnost rasipnih vojnih troškova.
Strategija “uništiti da bi se stvorilo” više nije održiva, ali slepa ambicija da se još uvek pokuša prevladati svuda u svetu, koja još uvek ostaje deo političke kulture, ne ostavlja ništa drugo do ubistva. Glavno oruđe spoljne politike postaje političko ubistvo: bilo da se radi o Sadamu Huseinu, ili Gadafiju, ili Slobodanu Miloševiću, ili Osami bin Ladenu, ili bilo kom drugom cilju, ideja je da se jednostavno ubiju.
Ova taktika generalno ne vodi stvaranju trajnog mira, ali je dobra taktika za održavanje i eskalaciju sukoba. Ali to je sada prihvatljiv cilj, jer stvara osnov za povećanu vojnu potrošnju, omogućujući stvaranje više haosa.
Nedavno je jedan penzionisani američki general na televiziji izjavio da je za preokretanje situacije u Ukrajini jednostavno neophodno da se „počne sa ubijanjem Rusa“. Rusi su čuli za to, divili se njegovom idiotizmu, a zatim podigli krivični postupak protiv njega. Sada ovaj general neće biti u mogućnosti da putuje u sve veći broj zemalja širom sveta, zbog straha da ne bude uhapšen i deportovan u Rusiju da mu se sudi.
Ubistvo je nezakonito. U većini država, podsticanje drugih na ubistvo takođe je nezakonito. Amerikanci su sebi dali dozvolu da ubijaju, ne proveravajući da li to možda prevazilazi njihove nadležnosti. Trebalo bi, dakle, očekivati da će im se, dok se njihova snaga iscrpljuje, ukinuti dozvola za ubijanje, a oni će se iz globalnog hegemona pretvoriti u puke ubice.
Kako carstva propada okreće se u sebe i svoje stanovništvo podvrgava jednako lošem tretmanu kom su podvrgavali druge. Broj Amerikanaca, koje je ubila njihova vlastita policija, sa minimalnim kaznama za počinioce, prilično je zapanjujući. Kada se Amerikanci pitaju ko je njihov neprijatelj, ne treba da gledaju daleko.
Ali to je samo početak: već je postavljen presedan za raspoređivanje američkih trupa na tlu SAD-a. Kako se zakoni i poredak raspadaju na sve više i više mesta, videćemo sve više američkih vojnika na gradskim ulicama u SAD-u, koji ubijaju i razaraju isto kao što su u Iraku ili Avganistanu. Poslednja dozvola za ubijanja koja će im biti ukinuta biće dozvola da ubijaju sami sebe, zaključuje zastrašujuću analizu Dmitri Orlov za Club Orlov.
Webtribune.rs
