Scenario iz noćne more: Putin stiska dugme – Evo šta će se desiti

Jutarnji list i autor Ivan Fišer napravili su scenario po kom je ruski predsednik odlučio da više nema drugih opcija i odlučuje da stisne nuklearno dugme.

Kreće punjenje interkontinentalnih balističkih projektila gorivom, nuklearne bombe i krstareći projektili vade se iz podzemnih spremišta i montiraju na strateške bombardere, ruske balističke nuklearne podmornice dolaze na dubinu za lansiranje projektila…

Svi elementi nuklearne trijade su spremni, uskoro počinje kraj sveta, jer projektili jednom lansirani, više se ne mogu zaustaviti. Ubrzo ćemo svedočiti kraju civilizacije kakvu poznajemo, piše Fišer.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu

Zato se postavlja pitanje postoji li mogućnost da NATO zaustavi armagedon?

“NATO bi bio svestan lansiranja nuklearnog napada najkasnije tridesetak sekundi nakon njegovog početka. Šest satelita takozvanog Svemirskog infracrvenog sistema (SBIRS) neprekidno nadgledaju celu površinu Zemlje kako bi otkrili znakove paljenja prvog stepena interkontinentalnih balističkih projektila”, navodi se u tekstu.

Zatim se dodaje da bi, akoje vreme vedro, lansiranje bilo detektovano iste sekunde, alia ko je područje iznad lansiranja oblačno, otkrili bi projektil tek kada bi se probio kroz oblake.

Navodi se i da bi aktivnosti ruskih strateških bombardera verovatno bile vidljive putem špijunskih satelita, ali kako su njihove mogućnosti tajne, nije moguće proceniti koliko bi pravovremena bila njihova uzbuna.

Pretpostavka je da bi NATO-ov sistem protivvazdušne odbrane detektovao bombardere kada bi se približili na 470 kilometara od kopnenih radarskih sistema NATO koji se nalaze u Poljskoj, Rumuniji i Letoniji.

Rusija ima i 12 nuklearnih podmornica koje mogu da nose balističke projektile s nuklearnim bojevim glavama, od kojih je nekoliko uvek u misiji. SAD imaju 50 nuklearnih napadačkih podmornica čija je primarna misija da lociraju suparničke balističke podmornice i prate ih sa sigurne udaljenosti.

Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo imaju svaka po šest nuklearnih napadačkih podmornica, koje bi takođe teoretski mogle da prate ruske strateške podmornice bez da otkriju svoju poziciju.

Kako se dalje navodim strateški bombarderi predstavljaju najmanju opasnost jer se ne radi o nevidljivim avionima i vrlo brzo bi se suočili s NATO-ovom protivvazdušnom odbranom.

Prva linija odbrane bila bi eskadrila F-22 Raptora trenutano smeštena u Poljskoj, nevidljivih lovačkih aviona pete generacije, dizajniranih upravo za ostvarivanje potpune vazdušne nadmoći.

Oni bi čak mogli da „izađu u susret“ ruskim bombarderima, najverovatnije bez da ih prepoznaju beloruski i ruski radari, kaoi da ispale svoje projektile AIM-120D AMRAAM s udaljenosti od oko 160 kilometara.

Ako Raptori ne bi bili dovoljni, poljsko ratno vazduhoplovstvo raspolaže sa 48 F-16 “Fighting Falcon”, a rumunsko sa 17 starijih verzija istog aviona, koji svi mogu dac ispaljuju savremene projektile AMRAAM.

Kada bi ruske podmornice počele da pripremaju svoje projektile za ispaljivanje, pitanje je kako bi reagovali zapovednici NATO podmornica – da li bi odmah otvorili paljbu na ruske podmornice i pokušali da spreče ispaljivanje ili bi prvo pokušali da dobiju naredbe. Pitanje je i da li bi li u tom trenutku NATO podmornice uspešno pratile sve ruske strateške podmornice ili bi ih nekoliko bilo na nepoznatim lokacijama, sposobno da lansiraju svoje projektile bez ometanja.

Može se pretpostaviti da bi napadačke podmornice mogle lako da svladaju sve ruske podmornice koje bi bile u njihovom dometu uz pomoć američkih torpeda “Mark 48”, britanskih “Spearfisha” ili francuskih “F21 Artemisa”. Ipak, vrlo je malo verovatno da bi savladali sve strateške podmornice. Određeni broj balističkih projektila gotovo bi sigurno bio lansiran.

“I tako dolazimo do najtežeg dela zadazka – zaustaviti balističke projektile jednom nakon što su lansirani. Iz perspektive obaranja balističkih projektila, njihova se putanja može podeliti u tri faze: uspon, slobodni let i terminalna faza. Tokom uspona jedan ili više stepeni rakete ubrzavaju bojeve glave i podižu ih iznad atmosfere. Vrh rakete nakon toga se obično rastvara i iz nje se oslobađa više nezavisnih vozila za povratak u atmosferu. U svakom od njih može se nalaziti bojeva glava, ali često sadrže i mamce kako bi zavarali oružja za odbranu. U terminalnoj fazi bojeve glave se vraćaju u atmosferu brzinom između 20 i 30 hiljada kilometara na sat te pogađaju svoje ciljane mete”, piše u tekstu Jutarnjeg.

Navodi se i da bi balističke projektile bilo idealno zaustaviti u fazi uspona, ali da je to u praksi gotovo nemoguće, jer se radi o vrlo kratkoj fazi leta, što ne ostavlja dovoljno vremena za pravovremenu reakciju čak i kada bi raspolagali oružjima koja bi ih mogla presresti. Ta bi oružja, takođe, morala da budu smeštena vrlo blizu lokacije lansiranja, što je u praksi nemoguće.

“Većina Sistema za obaranje balističkih projektila stoga se fokusira na drugu fazu, u kojoj projektili sprovode najviše vremena. SAD raspolaže takozvanom Kopnenom odbranom za središnji deo leta (GMD), dva vojna postrojenja smeštena u Kaliforniji i na Aljasci. Osim senzora za detekciju i praćenje balističkih projektila, sistem se sastoji i od ukupno 44 rakete-presretača, koje su dizajnirane da se zabiju ravno u balistički projektil izvan Zemljine atmosfere. Taj zadatak stručnjaci opisuju kao težak, poput gađanja metka drugim metkom”, navodi se u analizi.

Osim kopnenih instalacija, balističke projektile mogli bi da obaraju i pomorski sistemi balističke odbrane “Aegis” (ABMD), postavljeni na nekoliko krstarica klase “Ticonderoga” i razarača klase “Arleigh Burke”. I ti sistemi su u Rumuniji i Poljskoj.

SAD raspolaže i kopnenim mobilnim sistemima odbrane za presretanje balističkih projektila u terminalnoj fazi, takozvanim THAAD. Tri su na Pacifiku, svaki sa šest lansera, jedan u Južnoj Koreji, jedan na Guamu i jedan na Havajima. Njihov radar AN/TPY-2 ima domet od oko 4.700 kilometara i zamišljen je da deluje u sklopu šire mreže globalne zaštite protiv balističkih projektila, zajedno sa satelitima, GMD i ABMD sustavima.

Balističke projektile u terminalnoj fazi, ali na nižim visinama, mogu obarati i najnoviji sistemi MIM-104 “Patriot PAC-3”, koji su u Nemačkoj, Grčkoj, Izraelu, Japanu, Holandiji, Južnoj Koreji, Španiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Egiptu, Bahreinu, Jordanu kao i na Tajvanu.

Problem

Sada dolazimo do najvećeg problema, ocenjuje se u tekstu, a to je da je današnja NATO protivbalistička odbrana prvenstveno zamišljena za zaštitu od odmetnutih država, poput Severne Koreje i Irana.

Većina odbrambenih lansirnih sistema postavljenih u Evropi, na Pacifiku i Bliskom istoku tamo se nalazi upravo kako bi zaustavila balističke projektile kratkog i srednjeg dometa koje bi mogle da lansiraju te dve države, a ne Rusija ili Kina.

Tako bi, lanseri projektila SM-3 u Evropi, američki ABMD brodovi s projektilima SM-3 i SM-6, čanseri Patriota i Sistema THAAD bili potpuno preplavljeni bojevim glavama u terminalnoj fazi prilaska. Čak bi i lansirane odbrambene rakete imale problem da obore nuklearne glave koje bi prema svojim metama letele visoko nadzvučnim brzinama nakon interkontinentalnog leta.

Današnji odbrambeni sistemi nas, dakle, najverovatnije ne bi mogli odbraniti, piše Jutarnji.

“Najgori scenario možemo preživeti samo ako do njega uopšte ne dođe. NATO-ovi vojni planeri izrazito su svesni ove činjenice, koja znatno utiče na formiranje politike pomoći Ukrajini u odbrambenom ratu protiv ruske invazije”, zaključuje se u tekstu I još dodaje:

“Iako su pretnje nuklearnim ratom iz Kremlja verojatno samo blefovi, rizik je prevelik. NATO ne sme direktno učestvovati u ratu, pomoć Ukrajini ne sme dovesti do značajne eskalacije sukoba, a Putinu se mora osigurati mogućnost časnog povlačenja kako u slučaju svog nezaustavljivog pada ne bi za sobom odlučio povući i ceo svet.”

Šta u ovoj analizi nedostaje?

Raditi ovakvu analizu pod pretpostavkom da Rusija i Putin blefiraju je vrlo problematično. Predsednik Rusije je u nekoliko navrata naglasio da ne blefira i to u toku Specijalne vojne operacije. Kada se zna da Putin tako nešto nije ranije izjavljivao, njegove namere su veoma ozbiljne.

Putin je u nekoliko navrata rekao da je cela ruska doktrina ratovanja zasnovana na principu da se rat više nikada neće voditi na tlu Rusije, sa podsećanjem koliko je miliona Rusa poginulo kada je rat bio na ruskoj teritoriji.

Da je stvar ozbiljna svedoči i činjenica da je Rusija nedavno i zvanično kroz Ustav promenila vojnu doktrinu i tačno definisala upotrebu nuklearnog oružja.

Što se tiče analize ruskog oružja, analiza nije kompletna jer se nigde ne pominje činjenica da Rusija ima ono što druge armije nemaju a to je hipersonično oružje Kinžal, Cirkon, Avangard i Sarmat. Sve nabrojano može da nosi nuklearno punjenje. Cirkon i Kinžal su isprobani, i sa nenuklearnim punjenjem su probijali bunkere koji su rađeni za odbranu od nuklearnog oružja. Ko zna šta to znači sve mu je jasno.

Nijedan postojeći PVO na svetu nema odbrambeni sistem za rusko hipersonično nuklearno oružje.

Ono što takođe nije rečeno je činjenica da je gore nabrojano rusko oružje sa neverovatnim manevarskim sposobnostima, pre svega menjanje putanje, a to znači da na svetu ne postoji sistem presretanja koji tu raketu može da neutrališe.

Postojeći PVO sistemi nisu u stanju da zaustave nuklearne projektile Rusije i to se zna.

Analiza takođe nigde ne pominje da Rusija ima oružje sudnjeg dana, nečujni dron torpedo Posejdon sa nezamislivom snagom, koji može putovati na dubinama koje su neuhvatljivi za oružje stranih armija.

Analiza se ne bavi ni činjenicom da ruski Avangard može biti lansiran sa Arktika i sa neograničenim dometom može pogoditi bilo koju tačku na planeti.

Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte 

(jutarnji list,b92.net,webtribune.rs)