[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Za vreme Hladnog rata, Sovjetski savez i SAD su se takmičili oko oružja i tehnologije, pri čemu su i jedna i druga nacija želele da pokažu da su dominantnije jer su težile ka tome da postanu nova supersila u svetu koji je razoren Drugim svetskim ratom.
Sovjeti su preuzeli vođstvo u aprilu 1961. godine, kada je astronaut Jurij Gagarin uspešno napravio orbitu oko Zemlje i vratio se živ i zdrav.
U maju iste godine, predsednik Džon F. Kenedi se obratio pred Kongresom i naveo da će Amerika poslati čoveka na Mesec:
„Verujem da ova nacija do kraja decenije treba da ispuni svoj cilj, a to je da pošalje čoveka na Mesec i vrati ga na Zemlju. To će biti najimpresivniji i najvažniji svemirski projekat u ovom periodu“.
Tako je i bilo. Pod vođstvom predsednika Džonsona ispunjeno je Kenedijevo obećanje, a čitav svet je 1969. godine u crno-beloj boji pratio „džinovski korak za čovečanstvo“ na televizorima širom planete.
[adsenseyu1]
Nil Armstrong je postavio američku zastavu na površinu Meseca i svemirska trka je bila gotova. Amerika je pobedila.
Danas, više od 45 godina kasnije, kada je tehnologija toliko napredovala da je povezala sve ideje sveta, nameću se pitanja na koja generacijama nije dobijen odgovor.
https://youtu.be/RMINSD7MmT4
Danas je mnogo lakše povezati tačkice, a istina se mnogo jednostavnije razotkriva.
Da li je američka vlada lažirala sletanje na Mesec kako bi dobila političku prednost u vreme kada nije bilo tehnološki moguće da se izvrši bezbedno sletanje na Mesec i povratak na Zemlju?
[adsenseyu4]
Mnogi alternativni istraživači i skeptici smatraju da je sletanje na Mesec izlažirano uz pomoć televizije i filmske tehnologije.
Oni navode da je vlada unajmila poznatog filmskog režisera, Stenlija Kjubrika, da izlažira sletanje.
Dokazi koji podržavaju ovu ideju uključuju anomalije kao što je pojavljivanje nekoliko svetlosnih izvora na snimku, zastava koja se vijori iako nema vetra, zatim nedostatak kratera nastalog zbog sletanja, neobjašnjivi objekti u odsjaju skafandera, neobično slou-moušn kretanje astronauta po površini Meseca, nedostatak zvezda u pozadini i još mnogo toga.
Snimak je jedna stvar, ali mnogi ukazuju na postojanje opasnih koncentracija sunčevog i kosmičkog zračenja koje okružuju Zemlju kao dokaz da Apolo nikad nije došao do Meseca. Naime, u pitanju su takozvani Van Alenovi pojasevi zračenja, koji se nalaze između Zemlje i Meseca.
[adsenseyu1]
„Van Alenovi pojasevi predstavljaju prsten čestica pod energetskim nabojem koje kruže oko Zemlje i koje u mestu drži magnetno polje Zemlje. Veruje se da su čestice naneli solarni vetrovi ili kosmički zraci“ – Robert A. Brojnig.
https://www.youtube.com/watch?v=yo5w0pm24ic
Da bi Apolo, ili bilo koja druga misija na Mesec, bila uspešna, oprema i ekipa svemirske letelice morali bi biti zaštićeni od tog intenzivnog zračenja.
Zaista, nameće se pitanje zašto skoro 50 godina nakon te misije nije bilo ekspedicija na Mesec i zašto NASA tek sada pokušava da reši problem Van Alenovih pojaseva?
Ako je šezdesetih godina put na Mesec bio uspešan, zašto Van Alenovi pojasevi sada predstavljaju problem?
Webtribune.rs
https://www.youtube.com/watch?v=NlXG0REiVzE
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
