“Ako SAD uspeju da ubede dovoljno ljudi, kod kuće i širom sveta, da su i dalje opasni, onda će još neko vreme moći da skrivaju svoju rastuću nemoć.“
Teško je biti globalni hegemon i jedina superila na svetu.
Morate održavati čitavu planetu u redu. Svaku zemlju morate naučiti gde joj je mesto i zadržati je tamo, upotrebom sile ako je potrebno. Povremeno jedna ili dve države moraju biti osvojene ili uništene, samo da bi drugi naučili lekciju. Plus, morate se neumorno mešati u politiku drugih zemalja, nameštati izbore tako da mogu pobediti oni kandidati koji su prijateljski nastrojeni prema SAD, sprovesti operacije promene režima i organizovati obojene revolucije. Prestanite to da radite, i neke zemlje će početi da vas ignorišu. A onda će i ostatak vrlo brzo shvatiti da gubite kontrolu i krenuti svojim odvojenim putevima ignorišući vas, analizira Dmitri Orlov za Russiainsider
Da li su SAD i dalje najveća svetska sila, koja kontroliše čitavu planetu, ili je taj trenutak u istoriji već došao i prošao? Neprestano slušamo kako situacija postaje opasna: odnosi između SAD i NATO zemalja i Rusije idu od loših do gorih; sa Kinom se odvija trgovinski rat; Severna Koreja ostaje tvrdoglav problem i neprijatnost.
Mnogi ljudi tvrde da smo veoma blizu svetskom ratu. Ali da li “veoma blizu“ zapravo nešto znači? Sasvim je moguće satima stajati na ivici litice i nikada ne skočiti. Samoubistvo je velika odluka, velika čak i za osobu, a mnogo veća za veliku zemlju.
1.marta 2018. godine je predsednik Putin predstavio nove ruske sisteme oružja protiv kojih su SAD bespomoćne i ostaće tako u doglednoj budućnosti. Ranije je plan bio da se Rusija okruži vojnim bazama i raketnim baterijama, a zatim da se lansira preventivni prvi udar, uništavajući njihovu sposbnost da se osvete i prisiljavajući ih na kapitulaciju.
Ovaj plan je sada konačno propao, a napad SAD/NATO-a na Rusiju je još jednom osuđen da bude čin samoubistva. Što je još gore, čak i ograničena vojna konfrontacija je sada uglavnom nezamisliva, jer Rusija sada može naneti neprihvatljivu štetu snagama SAD/NATO-a sa sigurne udaljenosti i bez stavljanja svojih sredstava u rizik. Ako Rusija neće napasti a SAD/NATO ne mogu da napadnu, koliko je onda rat verovatan?
Novi sistemi oružja su omogućili da počnu da ignorišu SAD. Još uvek je važno održati kredibilan vojni stav, ali politički SAD više nemaju kontrolu, a ni globalne institucije na koje su se oslanjalii. Umesto toga, ono što vidimo je ponovna pojava nacionalnih država, pa čak i imperija.
O političkoj budućnosti Sirije odlučuju Rusija, Turska i Iran, bez ikakvog korisnog doprinosa SAD-a. Značajno, dok su Rusija i Iran u sopstvenim kategorijama što se tiče SAD, Turska je američki saveznik i druga najveća oružana snaga NATO-a. Činjenica da Turska više nije voljda da zadovolji Amerikance je sasvim druga priča.
Osim tokom čudnog i burnog dvadesetog veka tokom kog su SAD na kratko zasvetlele na svetskoj sceni, ove tri zemlje su imale drugačija imena koja su se završavala sa “carstvom“: Rusko carstvo, Otomansko carstvo i Persijsko carstvo. Od ova tri, Rusko i Osmansko carstvo su bili naslednici Svetog Rimskog carstva, čija je istočna polovina, sa svojim glavnim gradom Konstatinopoljem, postojala vekovima nakon što se Rim pretvorio u depopulisanu ruševinu a mračno doba se spustilo na Evropu.
Nakon što je Konstatinopolj pao pod Turke a Islam preuzeo region, centar pravoslavnog hrišćanstva se preselio severno u Moskvu. Sada dodajte Kinu, ili Kinesko carstvo, ako želite, koja sada sarađuje sa Rusijom, i upotpunite sliku: sva najveća i najdrevnija evroazijska carstva su se vratila i razgovaraju i sarađuju, dok propali skorojević sa druge strane planete nije čak ni pozvan.
S obzirom na ovu situaciju, šta SAD da urade? Imaju tri izbora. Prvi je da započnu veliki rat, čineći time nacionalno samoubistvo (vodeći i druge zemlje sa sobom). Nedostaje im političke volje da donesu ovu odluku, iako bi se nekom glupom greškom mogli slučajno naći u velikom ratu.
Drugi izbor je u suštini da se jednostavno saviju: odustanu od pokušaja da projetkuju moć širom sveta, povuku se u svoje granice i ližu svoje rane. Nedostaje im političke volje i za to; sve što ostaje u domenu mogućnosti je da se pretvaraju da je sve još uvek u redu što je duže moguće.
Ali kako je moguće pretvarati se da je sve još uvek u redu čak i kada se sve raspada? Odgovor je da počne da se glumi. Ako SAD uspeju da ubede dovoljno ljudi, kod kuće i širom sveta, da su i dalje opasne, onda će još neko vreme moći da skrivaju svoju rastuću nemoć. Možda neće još dugo moći da ostvare bilo koji od svojih ciljeva, ali su i dalje veoma sposobne za masovna ubistva, kao što je nedavno pokazalo bombardovanje Mosula i Rake od strane američke “koalicije,“ koje sada leže u ruševinama. Slični bezobzirni akti masovnih ubistava su počinjeni od strane američkog saudijsko-arapskog posrednika u Jemenu, i od strane njihovih ukrajinskih posrednika u Donbasu.
Ovo je čudan period istorije kroz koji prolazimo. SAD lažu bez prestanka (s obzirom da istina nije na njihovoj strani), dok se pretvaraju da su još uvek opasne tako što sprovode bezobzirna dela masovnih ubistava (malih razmera, za koje mogu biti sigurni da će ih sprovesti nekažnjeno).
U međuvremenu, i nacionalno samoubistvo (putem rata velikih razmera) i odluka da isključe celokupan imperijalni projekat, i dalje su politički nemogući. Koliko dugo će ovaj čudni, nestabilni period smrtonosne gluposti trajati, nije poznato, ali je očigledno da ne može trajati godinama.
Daćemo mu par godina, ili manje.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
