Ne od 3. januara i likvidacije generala Solejmanija i naknadnog osvetničkog raketiranja američkih baza u Iraku od strane Iranske revolucionarne garde, već od 1979. Bela kuća i Pentagon imaju plan napada na Islamsku Republiku koji se redovno ažurira.
Međutim, danas su oblaci rata nad Iranom tmurni, više nego ikad od talačke krize u američkoj ambasadi u Teheranu koja je počela 4. novembra 1979. i trajala 444 dana, što zaslužuje odgovor na pitanje da li je Iran spreman da se suoči sa vazdušnim napadom i može li iranska protivvazdušna odbrana u slučaju napada dovesti do neprihvatljivih gubitaka za Sjedinjene Države?
Zašto, govoreći o trenutnoj situaciji oko Irana, razgovaramo pre svega ili isključivo o hipotetičkom napadu iz vazduha, a ne o invaziji s mora ili o velikoj operaciji kopnenih snaga?
[adsenseyu1]
Objašnjenje je prilično jasno, čak i za laike. Prvo, američka Peta flota, koja kontroliše Persijski i Omanski zaliv i susedne moreuze, baze u UAE, Kataru i Kuvajtu do danas nije povećala svoj kvalitativni sastav s napadačkim grupama nosača aviona i ograničava se na konvencionalne rotacijske resurse i raketne sisteme raspoređene u Bahreinu.
Mediteranska Šesta flota takođe nije dobila pojačanje. Iako ima nekih novih raspoređivanja snaga, na područje potencijalnih neprijateljstava se ne prebacuju značajne vazdušne snage, a pacifička Sedma flota takođe ne žuri na područje Bandar Abasa i Hormuški moreuz. To može da znači samo jedno, da Pentagon u skoroj budućnosti ne planira eskalaciju.
IRAN NIJE IRAK
Za invaziju na Iran od strane američke koalicije bile bi potrebne snage barem dvostruko veće od onih kojima su SAD i sateliti 2003. godine napali Irak. Tada je u intervenciju bilo uključeno više od 160.000 vojnika. To znači da saveznici neće moći brzo da izgrade grupu, što za hipotetički napad eliminiše faktor iznenađenja.
Iran pre svega može da očekuje vazdušne napade na njegove nuklearne objekte, vojne baze i infrastrukturu vojno-industrijskog kompleksa.
Može li Iran da se suprotstavi tom razvoju situacije? Ima li Iran sredstva da se zaštiti od masovnog vazdušnog napada? Jesu li iranska strateška postrojenja pouzdano pokrivena sistemima protivvazdušne odbrane, uključujući luku u Bandar Abasu, ostrvo Farsi u Persijskom zalivu, gde se nalazi vojna baza Iranske revolucionarne garde, potom nuklearna postrojenja i druge odbrambene infrastrukture? Da li je kišobran protivraketne odbrane nad Teheranom pouzdan, s obzirom da je u području glavnog grada koncentrisano 45 odsto iranske industrije?
Iran decenijama ne koristi samo protivvazdušne raketne sisteme S-200. Ima modernija oružja, od kojih sredstva četiri divizije sistema S-300PMU2. Ove sisteme prati 29 jedinica sistema „Tor-M1“ koje je Iran od Rusije kupio 2000. godine, istovremeno kada je nabavio i sisteme „Buk“. Ali, Iran je razvio „kopiju“ ruskog „Buka“ iz svog sistema protivvazdušne odbrane „Raad“.
Nemojmo zanemariti ni sisteme kupljene u Kini, kao ni one iranske, poput „Talaasha“ i „Mersada“, od kojih je potonji modifikacija sovjetskih sistema protivvazdušne odbrane. Među ovim oružjima je i vrlo kvalitetan iranski “Bavar-373“, iranska verzija ruskog sistema S-300.
I tako su, savladavajući tehnički zaostatak zbog sankcija i embarga, iranski stručnjaci avionskih snaga IRGC osmislili kako da efikasno koriste zastarele sisteme protivvazdušne odbrane i protivavionsku artiljeriju.
Nadzorne radarske stanice, čiji su moduli na čitavom području zemlje, omogućuju ciljanje ne samo raketnih bacača, već i artiljerije. Iranski radarski sistemi omogućuju jedinstveno upravljanje svim sistemima protivvazdušne odbrane putem radio releja i optičkih vlakana s visokom otpornošću na buku, čiji je kvar nemoguć. Zapravo, bilo bi ih moguće onesposobiti samo pomoću neprijateljskih jedinica za sabotažu i izviđanja, ili da to učine izdajnici, ali bi to morali da budu visoko osposobljeni komandosi.
[adsenseyu4]
OVDE POČINJE ZABAVA
Tokom vazdušnog napada, Iran bi mogao da odbije snažan vazdušni napad i raketnu vatru, nanoseći značajne gubitke neprijatelju i tu počinje zabava.
Šta ako Tramp zbog napada izgubi izbore? Hoće li „obesiti“ sve stratege i generale u slučaju neuspeha u pokušaju obuzdavanja Iranaca? Naravno da ne.
Ovde imamo istorijsku analogiju s predizbornom trkom bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana, koji je 1980. ostvario uverljivu pobedu nad Džimijem Karterom, najviše zbog činjenice što se Karterov pokušaj spašavanja talaca iz američke ambasade u Teheranu pokazao ne samo kao fijasko operacije “Kandže orla”, već je u smrt odveo osam američkih vojnika. Od tada “neprihvatljivi gubici” muče sve američke predsednike.
RAZMENA RAKETNIH NAPADA – PRECIZNOST I POSLEDICE
Koliko god to cinično zvučalo, činjenica je da je Tramp imao sreće što su se nakon obaranja civilnog Boeinga, greškom iranske protivvazdušne odbrane, mediji više fokusirali na objašnjivu reakciju na tragediju, a ne na zahtev za vojnim odgovorom Vašingtona na „iransku drskost“.
Tramp je uzdahnuo s olakšanjem kada je Pentagon u prvom izveštaju prijavio da su u iranskom raketnom napadu na bazu Ain al-Asad u Iraku bila samo 34 vojnika koja su imala „traume mozga“ od jačine detonacija iranskih balističkih projektila.
Ali bez obzira na manjak žrtava, u smislu ljudskih života, sa sigurnošću se može reći da je iranski osvetnički napad postigao svoj cilj. I to ne samo vojni, nego i politički.
Iran je pokazao odlučnost i, što je još važnije, sposobnost uništavanja vojne infrastrukture u drugoj državi, bez obzira na njenu reakciju. Najneverovatnija stvar je reakcija Iraka, koji je 8. januara podvrgnut raketnoj vatri, gde su parlament i ljudi koji su izašli na ulice zahtevali da se američka vojska izbaci iz zemlje, verujući da su suverenitet zemlje pogazili Amerikanci kada su likvidirali iranskog generala Kasema Solejmanija i njegovog saveznika i prijatelja iz iračke šiitske milicije Abu Mahdija al-Muhandisa, kada su sproveli ciljani raketni napad na Bagdad. U smeru Irana gotovo da nije bilo pritužbi, osim formalnih izjava premijera Adela Abdula Mahdija, koji je usput spomenuo da Iran ne može tek tako da sprovodi napade na iračkoj teritoriji.
Na takvu reakciju u Pentagonu nisu računali, gde su verovali da će se iranski napad kod Iračana razviti u antiiranski demarš, a ne obrnuto.
Tako smo došli do zaključka da bi invazija na Iran neminovno dovela do teških gubitaka, što znači samo jedno, da invazije neće biti.
VAZDUŠNI NAPADI?
Ali to ne znači da pentagon ne razmišlja o svojoj omiljenoj napadačkoj strategiji , napadima izdaleka. To podrazumeva mogućnost velike vojne vazdušne operacije s bombardovanjima i korišćenjem krstarećih projektila „Tomahawk“ protiv iranskih objekata.
Ako bi Amerikanci koristili „Tomahawk“ s dometom do 2.500 kilometara, Iran bi trebalo da koristi svoje projektile. Što se tiče iranskog raketnog odgovora u znak osvete za likvidaciju svog nacionalnog heroja, uprkos izjavama funkcionera Pentagona, on je bio vrlo precizan. Infrastruktura dveju američkih baza bila je potpuno oštećena, a vojno osoblje, uključujući vojnike danskog NATO kontingenta, bili su šokirani kada su nakon napuštanja svojih bunkera ugledali razorena betonska skloništa i kratere u kojima su mogli da zakopaju kamion s prikolicom. I sve to uprkos činjenici da su u raketnom napadu na američke baze u Iraku korišćene balističke rakete „Qiam“ i „Zulfiqar“, čiji domet ne prelazi 700 kilometara, a „korisni teret“ ne prelazi jednu tonu. Početne tvrdnje su bile da je Iran čak koristio i slabije rakete, „Fateh-110“, što znači da su Amerikanci u svakom slučaju dobro prošli.
Domet balističkih projektila “Shahab” i “Khorramshahr” doseže 2.000 kilometara. Te iranske rakete lako mogu dopreti ne samo do američkih mornaričkih baza, već i do Evropske unije. Ako bude potrebno, Iran će morati da se brani i s njima, a to je scenario kojeg niko neće izazivati, posebno ne u EU.
[adsenseyu1]
NAJVEROVATNIJI SCENARIO JE „POSREDNIČKI RAT“
Iran neće izazivati otvoreni sukob, ali će zagorčati život Amerikancima i njihovim saveznicima svugde gde bude mogao, a raspon meta je ogroman, ne samo na širem Bliskom istoku, već i na drugim kontinentima. Ali za isti scenario bi mogli da se odluče i Amerikanci, ali kako?
Pre svega treba reći da u slučaju da SAD odluče da napadnu Iran, zemlje NATO pakta neće podržati stvaranje koalicije, niti će slati ljude da učestvuju u vrućoj fazi sukoba ili invaziji na Iran, kao što je to bio slučaj s Irakom 2003. godine.
Ne isključuje se verovatnost pomoći u vazdušnim napadima, ali je i to upitno, s obzirom da je Iran pokazao da je spreman da prihvati bitku.
Sjedinjene Države će učiniti sve da i one pokušaju da oslabe Iran s „posredničkim ratom“, gurajući, kao i uvek, neka plemena u sukobe protiv drugih i podstičući međuverske napetosti i ratove. Međutim, jačanje šiitskih milicija širom Bliskog istoka i i šiitski ustanak u Bahreinu mogli bi da okončaju sve pokušaje da se ove strasti rasplamsaju uz pomoć država odanih Sjedinjenim Državama.
Saudijska Arabija pre svega želi da prodaje naftu i da se bogati, a ne da ugrozi dinastiju Al-Saud, a vehabijsko kraljevstvo ima ogromnu šiitsku manjinu upravo u istočnoj provinciji Katif, gde su najveća ležišta nafte. Njihov ustanak bi blokirao proizvodnju kompanije „Saudi Aramco“ i Rijad bi se ubrzo suočio s finansijskom krizom. Šta to znači u zemlji gde dve trećine stanovništva čine mladi, ne treba posebno pojašnjavati.
Osim toga, Iran ima uticaj ne samo na jemenske Huti borce, nego i na šiitske milicije u Iraku, koje, prema poslednjim podacima, broje oko 100.000 vojnika i nisu podređene iračkom predsedniku koji, prema zakonu, mora biti etnički Kurd, već njima formalno upravlja premijer.
Upravo iz tog razloga, ali i zbog visokih troškova rata koji bi nastali zatvaranjem Hormuškog moreuza i neizbežnim uništavanjem naftne flote Saudijske Arabije raketama, avionima, podmornicama i napadima brzih brodova iranske flote, a iranske snage ih imaju najmanje 1500, danas možemo govoriti o eskalaciji situacije, ali ne i o direktnom oružanom sukobu u regiji.
KAD BI VELIKI RAT S IRANOM MOGAO DA POSTANE STVARNOST?
Kao što se sećate, razlog intervencije NATO pakta u Iraku je bila laž o prisutnosti oružja za masovno uništenje. Za Iran bi izgovor mogao da bude samo prisutnost nuklearnog arsenala, jer bi to Vašingtonu dalo povod za pokretanje stvarnog rata.
Kao svemirska sila koja je uspešno lansirala četiri satelita blizu Zemlje s vlastitog kosmodroma “Semnan” na severu zemlje, Iran poseduje ne samo izvrsno dokazano lansirno vozilo, već i efikasno raketno oružje sposobno za nošenje nuklearnih bojevih glava. Ali, ima li Iran atomsku bombu? Ovo pitanje nije bespredmetno, jer datum napada zavisi od odgovora na njega, ma koliko to cinično zvučalo.
Pre čak i hipotetičkog odgovora na pitanje ima li Iran bombu, vredno je spomenuti da je nakon likvidacije generala Kasema Solejmanija Iran najavio povlačenje iz takozvanog “nuklearnog sporazuma”, koji predviđa da će Iran prekinuti da obogaćuje uran u svojim centrifugama, kako ne bi stvorio atomsku bombu, a međunarodna zajednica se obavezala da će ukinuti sankcije Islamskoj Republici.
Ova odluka, koja je trebalo da bude doneta i bez eskalacije u odnosima sa Sjedinjenim Državama, jer SAD i evropske zemlje nisu ispunile nijednu obavezu preuzetu iz sporazuma, može ukazivati na početak intenzivnog rada na stvaranju nuklearnog oružja. Ako bude tako, Iran bi u roku od pet do 10 godina bio sposoban da stvori bombu i zaštiti se od bilo kakvog napada na njegov suverenitet ulaskom u klub nuklearnih zemalja.
Postrojenja za nuklearnu infrastrukturu, lansirne rakete i fabrike vojno-industrijskog kompleksa su tajna, kamuflirana i smeštena u rudnike i planinske tunele.
S obzirom na tajnost iranskog društva, nedostatak informacija, oštru praksu represije prema izdajnicima i dezinformisanju međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Iranci će to vrlo lako uspeti.
Svetski poznato “raspršivanje” iranskih nuklearnih postrojenja ostaće samo vidljivi deo ledenog brega i lažne ometajuće mete na monitorima radara. Tajni radovi će se izvoditi u utrobama iranskih planinskih vrhova. Iran, koji proživljava 40 godina neviđenog pritiska, zna da čuva tajne i nikada neće izdati svoje partnere. I još jedna stvar, praksa tajne nabavke oružja funkcioniše u čitavom svetu.
[adsenseyu4]
U uslovima sankcija mnoge zemlje i dalje trguju iranskom naftom. Prisetimo se, na primer, Ukrajine i prodaje sovjetskih raketa X-55, čija je studija omogućila Iranu masovnu proizvodnju krstarećih raketa „Sumar“ s dometom od 700 kilometara. Osim toga, Pakistan je jedna od zemalja koja najviše podržava Iran i gde 75 odsto stanovništva podržava Irance u njihovoj borbi protiv „američke Sotone“. A govorimo o Pakistanu koji se graniči s Iranom, zemlji koja sarađuje s iranskom vladom u borbi protiv avganistanskih talibana i na kraju o Pakistanu s nuklearnim oružjem.
ZEMLJA S VELIKOM ISTORIJOM JE UMORNA OD PRITISKA
Ima li Iran pravo da razvija nuklearno oružje ako se suočava sa stalnim ponižavanjem, neverovatnim pritiskom na njegovu ekonomiju i podsmehom nad njegovim narodima, uključujući američke pokušaje finansiranja terorističkih organizacija koje međunarodna zajednica priznaje kao takve, ali im se sve velikodušno oprašta samo zbog suprotstavljanja zvaničnim vlastima u Teheranu?
Pitanje je retoričko, ali je odgovor užasan. Strašan je samo zato što SAD zemlju s velikom istorijom guraju da stvori monstruozno oružje, jer su Amerikanci ti koji žele da ukradu nadu Irancima i oni će im se suprotstaviti na bilo koji način.
Iran je preživeo i kada su, pod „predivnim“ izgovorima, teroristi levičarske-matrijarhalne sekte Mirijam Rajavi sprovodili terorističke napade, kada su separatisti iz Sistana i Beludžistana napali iransku vojsku i kad je Al-Kaida ubijala iranske vojnike, a svi zajedno su podsticali mržnju između šiita i sunita.
Kad teroristi počnu da rade za SAD, zaboravljaju da je Masud Rajavi suaađivao sa Sadamom Huseinom i da je Hilari Klinton grupu skinula s popisa terorističkih organizacija tek 2012. godine. Sada opskurnu grupu Mudžahedin-e Kalk, čije su baze odnedavno u Albaniji, zovu „antifundamentalisti“.
RELJEF KAO PRIRODNI SAVEZNIK IRANA
I za kraj, recimo ono što stratezi u Pentagonu verovatno vrlo dobro znaju, osim ako nisu izgubili kontakt sa stvarnošću. U pogledu broja stanovnika Iran dva i po puta nadmašuje Irak, koji je poražen od koalicije. Osim toga, više od 60 odsto od osamdeset miliona ljudi u Islamskoj Republici su mladi ispod 30 godina.
Potencijalni intervencionisti vrlo su zabrinuti zbog finansijske komponente i sposobnosti vojno-industrijskog kompleksa Islamske republike. Ali Iran, koji je na drugom mestu u svetu po zalihama gasa i treći po zalihama nafte, čak i uz ogroman ekonomski pritisak od 1979. do danas, uspeva da izgradi ne samo svoj industrijski potencijal, već i da dobije maržu od prodaje nafte u iznosu manje od 25 milijardi dolara godišnje.
Trgovina s Kinom, najvećim kupcem iranske nafte, raste, a trgovina sa susednim Pakistanom približava se pet milijardi dolara godišnje. S Rusijom je prešla tri milijarde godišnje, a nedavno je dogovoreno da se mora podići na pet milijardi.
Na trgovinski suficit utiču i novootvorena tržišta za prodaju iranske robe. Iran, koji je imao prilično zategnute odnose s Irakom, nakon Zalivskog rata pod rukovodstvom američke koalicije, postaje glavni korisnik od svrgavanja Sadama Huseina i sada je glavni izvoznik u ovu zemlju.
Ali najveći prirodni saveznik Irana je njegov reljef. Rusi znaju da kažu „kako imaju samo dva saveznika – vojsku i mornaricu“, a Iran može reći da najvećeg saveznika ima u svojim planinama.
Na teritoriji Irana, tri puta većoj od ravnog Iraka, ima dovoljno planinskih područja i šuma, što iranskim snagama pruža šansu da zadrže odbranu na teško pristupačnim područjima u dobro prikrivenom reljefu.
Zbog toga su snage iranske protivvazdušne odbrane, smeštene u planinama, praktično neranjive, a planine s velikim brojem vrhova višim od 2.000 metara čine do 50 odsto teritorije države. U najcrnjem scenariju će se gerila sakriti u planine i nijedan okupatorski vojnik i kolaboracionista neće sigurno šetati po Iranu.
I za kraj, ono što američki stratezi zanemaruju, slepi zbog posmatranja Irana sa svoje tačke gledišta, je činjenica da je narod koji brani domovinu uvek u prednosti, a Iranci su vernici i sledbenici šiitske struje u islamu. Šiiti poštuju istorijsku baštinu Bitke kod Karbale u kojoj se Imam Husein sa samo 75 ljudi, uz koje su bile njihove žene i deca, 10. oktobra 680. suprotstavio vojsci Omejadskog “kalifata” Jezida I, koga je Husein odbio da prizna za vladara islamskog svijeta.
Dakle, na jednoj strani je bila malobrojna grupa pristalica i sledbenika unuka poslanika Muhameda, Imama Huseina ibn Alija, a na drugoj velika vojska Jezida I, koji je imao najmanje 5.000, a prema nekim izvorima 30.000 vojnika, možda čak i više.
U očito neravnopravnoj borbi su ubijeni Husein i sve njegove pristalice, uključujući šestomesečnog sina, a žene i deca su uzeti u zarobljeništvo. Poginuli u Bitki kod Karbale se među šiitskim muslimana i danas smatraju mučenicima, ali i posmatraju kao uzor u borbi protiv tiranije i nepravde, čak i kada su neprijateljske snage višestruko superiornije u vojnom smislu.
U Pentagonu bi učinili dobro da se konsultuju s islamskim učenjacima i teolozima, da im pojasne ovaj, za zapadnjake „nerazumljiv način razmišljanja“, jer je iz navedenog jasno da invazija ili napad na Iran, čak i da delimično uspe, nikada neće biti konačna pobeda i SAD bi se suočile s „novim Vijetnamom“, ali puno gorim od onog u prašumama Indokine.
(logicno.com)
