Surovost kojom se poljska vojska odnosila prema civilima u Belorusiji i Ukrajini tokom poljsko-sovjetskog rata, koji je započela Varšava 1919-1921. godine, praktično se ne razlikuje od zverstava koja su nacisti počinili 20 godina kasnije na okupiranim teritorijama SSSR-a, smatra istoričar Vladimir Makarov.
Istoričar je naveo da se može reći da je Poljska, koju je predvodio Jozef Pilsudski, bila pionir politike genocida u Evropi u 20. veku.
Federalna arhiva Moskve otvorila je 16. marta istorijsku izložbu „Poljsko-sovjetski rat 1919-1921. godine. Rižski mirovni sporazum“. Izložba je posvećena oružanom sukobu i diplomatskom rešavanju sukoba između sovjetske Rusije i Poljske.
Predstavljena su dokumenta iz tog perioda u kojima se vidi stepen okrutnosti do kojeg je poljska vojska išla i navode se slučajevi spaljivanja živih ljudi.
„Da ne znate u kom periodu je bila ova tragedija, prvo što bi vam palo na pamet bili bi opisi zločina koje su počinili nacisti na okupiranim sovjetskim teritorijama tokom Velikog otadžbinskog rata. Međutim, ispostavlja se, da su sve isto činili i Poljaci 1919-1920-ih godina“, rekao je Makarov za Sputnjik.
Prema njegovim rečima, potrebno je obratiti pažnju da poljski vojnici nisu ubijali samo Ukrajince, na šta ukazuju sadašnje vlasti u Kijevu.
„Žrtve velikog terora bili su Belorusi, Jevreji, Nemci i druge nacionalnosti koje su, posle Versajskog sporazuma, postale ‘nacionalne manjine’ na teritoriji novoformirane poljske države. Baš kao što su nacisti uništili poljsku inteligenciju posle septembra 1939. godine i Poljaci su uništili belorusku, ukrajinsku i nemačku inteligenciju tokom 1920-ih i 1930-ih godina“, naveo je istoričar.
„Dakle, postoji realna osnova da se ono što je počinila tada poljska vojska smatra genocidom, a vlasti tadašnje Poljske, na čelu sa ‘direktorom države’ Jozefom Pilsudskim, smatraju začetnicima politike genocida u Evropi, koji je kasnije sprovodio Hitler“, dodao je sagovornik.
Prema mišljenju Makarova, takođe postoji i razlog da se veruje da su o metodama rešavanja tog pitanja prema stanovništvu trećih zemalja „mogle da razgovaraju Poljska i Nemačka nakon zaključenja ‘Hitler-Pilsudskog pakta’ 1934. godine“.
