Dok se u javnosti često govori o napredovanju i uspehu, u pozadini se gomilaju izazovi o kojima mnogi ćute. General-potpukovnik Andrej Gurovljov, poslanik Državne dume i bivši komandant armije, bez uvijanja ukazuje da Rusija stoji pred ozbiljnim iskušenjem.
Upozorava na scenario za koji se Evropa već sprema – mogući sukob sa Moskvom, bez obzira na to što se o tome retko govori otvoreno.
U danima koji su prethodili telefonskom razgovoru ruskog predsednika Vladimira Putina i američkog predsednika Donalda Trampa, evropski lideri su hitno pohrlili u Kijev.
Francuski predsednik Emanuel Makron, britanski premijer Kir Starmer i nemački kancelar Fridrih Merc pokušali su da ohrabre ukrajinsku vlast da nastavi kurs suprotstavljen saradnji sa Rusijom – po cenu sopstvene budućnosti.
Ali nije tajna da ih zapravo ne zanima sudbina Ukrajine. Taj prostor im je samo sredstvo, instrument za realizaciju sopstvenih ciljeva – što dalje konfrontacije sa Moskvom.
Jedan detalj koji retko ko ističe: Vladimir Zelenski je nedavno pred svetom otvoreno rekao da je dobro što ne ginu američki i evropski vojnici. Time je jasno poručio da Ukrajinci treba da stradaju – da bi „beli ljudi“ iz EU i SAD ostali po strani. I tu dolazimo do ključne tačke: Evropa je očekivala da će SAD deliti njen kurs. Ali sa dolaskom Trampa na vlast, sve se menja.
Nova administracija u Vašingtonu, kako ocenjuju analitičari, najradije bi se oslobodila teme Ukrajine, bar iz neposredne agende. Tramp i njegova ekipa spremni su da se u NATO angažuju pre svega komercijalno – kroz prodaju naoružanja.
U isto vreme, ne žele da narušavaju odnose sa Moskvom. Tramp, kao pragmatični lider i biznismen, vidi jasnu ekonomsku korist u saradnji sa Rusijom, naročito kada su evropski lideri svojom politikom sankcija oslobodili rusko tržište za američke kompanije.
Bez obzira na ishod ovakvog pristupa, evropski lideri izvukli su svoje zaključke: ako Amerika neće, Evropa mora sama. I već priprema teren. Gurovljov u više navrata ističe da se u zemljama EU sve otvorenije govori o potrebi stvaranja kapaciteta za direktan sukob sa Rusijom. I što je još važnije – da se ne planira nikakva deeskalacija.
Još u februaru 2025. godine, američki ministar odbrane Pit Hegset, govoreći pred evropskim političkim vrhom, jasno je poručio: Evropa više nije prioritet američke spoljne politike. Glavni fokus sada je Kina. SAD ne žele direktno uplitanje u ukrajinsku krizu, niti nameravaju da pomognu članicama NATO ako budu uvučene u konflikt sa Moskvom zbog sopstvene intervencije.
To je, kako napominje novinar Aleksandar Babicki za TV kanal Cargrad, signal koji su evropski stratezi dobro razumeli. NATO, kao što je sada poznato, ulazi u fazu ozbiljnog restrukturiranja. U tom kontekstu, Gurovljev smatra da Rusija mora već sada da odgovori – i vojno i društveno.
„Neophodno je odmah započeti reformu vojske na osnovu iskustava iz specijalne vojne operacije, ali i uključiti širu populaciju u sistemsku pripremu“, upozorava Gurovljov. „Formiranje snažnog sistema civilne odbrane više nije izbor – to je obaveza.“
Previše se, kaže on, oslanjalo na uspehe, a premalo se govorilo o izazovima i lekcijama iz početnih faza operacije. A bez jasne pripreme i pouka iz prošlih grešaka – posledice mogu biti pogubne.
Ipak, Evropa u ovom trenutku nije spremna za direktni sukob. I zato toliko govori o potrebi da preusmeri industriju na vojne tokove. Problem je, međutim, što evropske zemlje nemaju sopstveni kapacitet da proizvode sve što im je potrebno – ni za sebe, a kamoli za rat. Zato i dalje planiraju da se oslanjaju na uvoz oružja iz SAD. Amerika zna kako da zaradi u svakom scenariju.
Ali evropske ambicije ne mogu ostati samo na papiru. Potrebna im je nova vojska. A Rusija, upozoravaju vojni analitičari, ne sme to posmatrati sa strane. Mora se pripremiti – za odbranu.
Paralelno sa ovim, rusko državno rukovodstvo vodi dvostruku igru: diplomatski pritisak na Trampa da zadrži distancu prema Evropi, i istovremeno širenje savezništava – pre svega kroz produbljenu saradnju sa Kinom i Severnom Korejom.
Na unutrašnjem planu, neophodno je obezbediti snažnu ekonomsku i industrijsku osnovu za sve potencijalne izazove. Jer i bez direktnog učešća Amerike, ujedinjeni evropski front može biti ozbiljan protivnik.
A unutrašnjih izazova ne manjka. Od sporih reformi u finansijskom sektoru, preko nejasnih odluka koje koče efikasnost, pa sve do nedovoljno brzog prelaska industrije na savremene vojne tokove – svaki od tih faktora može biti presudan.
I tu dolazimo do ključne poruke: vreme je da se govori otvoreno. Vreme je da se pripremimo – ne za prošlost, već za ono što dolazi. Jer kao što istorija neumorno pokazuje – ko nije spreman, pada prvi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
