Specijalni predstavnik predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Srbije i Kosova, Ričard Grenel, izjavio je da će se razgovor između Beograda i Prištine obnoviti posle ukidanja režima reciprociteta i carina od sto procenata koje su separatističke vlasti uvele na robu iz Srbije, što može da se dogodi već krajem tekuće sedmice.
Radi se o tome da je 25. marta „kosovski parlament“ izglasao nepoverenje vladi Aljbina Kurtija, a upravo je on neprekidno insistirao na očuvanju carina i režima reciprociteta u odnosima sa Srbijom.
Kako bi zaobišao zahtev Kurtija za raspisivanje novih izbore, Hašim Tači je započeo konsultacije sa predstavnicima političkih stranaka o formiranju nove vlade.
Kao što inače biva u slučaju bilo kog etnoinžinjeringa ili stvaranja veštačke države, „Republika Kosovo“ kao potpuno američki projekt ne može nikada da stekne slobodu, ona će se uvek usmeravati iz inostranstva i uvek protivno interesima „štićenika.“
[adsenseyu1]
Sada već kao premijer u tehničkom statusu, Kurti je početkom februara predstavio plan postepenog ukidanja carina koje je „Republika Kosovo“ uvela Srbiji, a koji je istovremeno predviđao da srpska strana prekine „rad na podrivanju međunarodnog priznanja Kosova“.
Američka administracija je saopštila kako ima nameru da igra vodeću ulogu u konačnom razrešenju „kosovskog pitanja“, ukazujući na neophodnost brzog i bezuslovnog ukidanja carina i obnavljanja pregovaračkog procesa između Srbije i tzv. Republike Kosovo.
Kada je Vašington jasno definisao svoju poziciju, Kurtijev koalicioni partner i vođa Demokratske lige Kosova, Isa Mustafa, požurio je da se ogradi od koalicionog partnera, nedvosmisleno poručujući kako volja SAD ne može da bude dovedena u pitanje, da bi potom raskinuo koaliciju čim se ukazao i najmanji povod.
Povod je bilo razrešenje ministra unutrašnjih poslova Agima Veljiua zbog javne osude odluke vlade da ne podrži predlog Hašima Tačija da se proglasi vanredno stanje zbog širenja korona virusa.
[adsenseyu4]
Na Kosovu je korona virus odigrao političku ulogu. Pod opravdanjem borbe protiv virusa, Priština pokušava da učvrsti svoju vlast na severu pokrajine, zahtevajući ispunjavanje policijsko-sanitarnih mera čije parametre određuje ona, a ne Beograd.
Čak i kvazisrpska organizacija, partija-simulakrum „Srpska lista“, koja je formirana od strane Beograda a upisana u separatistički politički sistem, radi to isto.
Tako je gradonačelnik Kosovske Mitrovice Goran Rakić, koji je izabran po „ustavu i zakonima Kosova“, pozvao Srbe da izvršavaju naredbe Prištine. Šef Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, takođe je pozvao kosovske Srbe da se pridržavaju preporuka „prištinskih vlasti“.
Zanimljivo je da je za Vašington ovo pravi momenat da zada udarac. U ovom slučaju udar bi bio zadat na tri fronta.
Pala je Kurtijeva vlada koja je htela da nezavisno upravlja „kosovskim poslovima“ bez uticaja SAD. Istovremeno, zbog uvođenja vanrednog stanja i okončanja mandata sadašnjeg saziva Skupštine, Vlada Srbije je postala tehnička.
S tim u vezi, mora se primetiti kako izjava Grenela (o potrebi neodložne obnove dijaloga između Beograda i Prištine) pokazuje elementarno neznanje, jer dok se u Srbiji ne okončaju izbori i dok ne bude izabrana nova vlada, sadašnja tehnička Vlada ne može da vodi takve pregovore.
Svedoci smo, međutim, da Amerikance ne zanimaju demokratske procedure u drugim zemljama. Priština to odlično razume, pa je požurila da izrazi lojalnost Vašingtonu, čak i po cenu raspada vladajuće koalicije, koja prvi put u „kosovskoj istoriji“ nije povezana sa terorističkom „Oslobodilačkom vojskom Kosova“.
Položaj srpskog predsednika Aleksandra Vučića je vrlo interesantan. Podsećamo da je stranka čiji je on predsednik – Srpska napredna stranka – formirana kao rezultat raskola u Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja, uz „odvođenje“ velikog dela rusofilskih i patriotskih birača.
Da bi Vučić mogao da pobedi na zavidno regularnim izborima ona mora da koristi patriotski i rusofilski arsenal, jer bi ga u suprotnom birači napustili.
Istovremeno, vrlo teško je prikrivati očigledno stvaranje neokolonijalnog režima u Srbiji.
U određenom smislu svaki izbori su za Vučića ruski rulet – ili će dobiti ili će propasti. Pred domaćom publikom Vučić mora da govori o pobedi, ali pošto birači dobro znaju situaciju, njemu će biti sve teže i teže da to postigne.
[adsenseyu1]
Glavni adut koji obezbeđuje Vučiću stalnu pobedu na izborima je Moskva, time što bezuslovno šalje najtežu artiljeriju radi podrške svog partnera.
Takav karakter obično ima poseta predsednika RF Vladimira Putina u predvečerje izbora, kako bi srpski birači videli usklađenu aktivnost dvojice lidera.
Ovog puta Vučić se našao u veoma komplikovanom položaju. Potrebno mu je nešto što bi svojim biračima mogao da proda kao „epohalnu pobedu“ u kosovskom pitanju.
Ma kako zvučalo paradoksalno, do sada je nepomirljiva pozicija Ramuša Haradinaja i Aljbina Kurtija, koji se protive bilo kakvim ustupcima Srbiji kada je u pitanju ukidanje carina, pomogla zamrzavanju pregovaračkog procesa koji treba da dovede do priznanja Kosova od strane Srbije i dodeljivanja članstva u UN.
„Treći udarac“ donosi korist neposredno Donaldu Trampu. On želi da biračima svečano predstavi rešenje problema „evropske Palestine“ i time „obnovi moć Amerike“ u balkanskom regionu.
Ako bi Rusija ponovo bila na Vučićevom povocu, pa ne bude sprečila prijem „Republike Kosovo“ u UN, SAD bi time potvrdile svoju potpunu hegemoniju nad Savetom bezbednosti UN.
Na ovakvu mogućnost ukazuju ranije brojne izjave predstavnika ruske diplomatije da će se Moskva saglasiti sa svakim kompromisom koji postigne Beograd.
Iako se u poslednje vreme znatno češće čuje kako Rezolucija SB UN 1244 mora biti poštovana, u stvarnosti nju, međutim, niko ne poštuje.
Sam Beograd je Rezoluciju 1244 na najbrutalniji način prekršio, potpisavši u aprilu 2013. godine Briselski sporazum, u okviru kog se saglasio da ukine srpske sudove, policiju i sistem bezbednosti na celom KiM, uključujući sever pokrajine.
Na činjenicu da je potpisan Briselski sporazum Rusija nije ni na koji način reagovala, a što je još začuđujuće, traži od Prištine da izvrši sve obaveze iz sporazuma (formiranje „Zajednice srpskih opština po zakonodavstvu ‘Republike Kosovo’“) koje konačno integrišu sever pokrajine u sistem separatističkih vlasti.
U ovoj fazi glavna opasnost se sastoji u tome da „pod bukom od korona virusa“ ad hoc može biti proglašena „unikum situacija“ koja zahteva „nestandardni“ ili „neformalni“ pristup u cilju dostizanja nekog zajedničkog višeg interesa, npr. „u ime mira i stabilnosti“.
U tom slučaju moguće je ponavljanje scenarija sa Briselskim sporazumom: hitno, bez upoznavanja javnosti, zaključuje se nekakav sporazum, koji bi Narodna skupština Srbije, koja nije raspuštena i formalno i dalje radi, ratifikovala nezavisno od njegovog protivustavnog karaktera.
Takav scenario je sasvim moguć pošto u Srbiji Vlada u uslovima vanrednog stanja radi bez kontrole Skupštine. Srbija je parlamentarna republika, što znači da Vlada utvrđuje i vodi spoljnu politiku, a Skupština pre svega kontroliše rad Vlade, dok je donošenje zakona tek na drugom mestu.
Kao neka vrsta „smokvinog lista“ sa kojim bi Vučić mogao da sačuva vlast, može mu biti ponuđena korekcija granice, odnosno predaja Prištini albanskih opština na jugu centralne Srbije (posebno opštine Bujanovac koja izlazi na Koridor 10, koji povezuje Srbiju sa Makedonijom i Grčkom, i preko koje bi Kosovo izašlo na taj Koridor) u zamenu za nekoliko sela na severu pokrajine.
Vašington bi u tom slučaju ponovio uspešnu šemu iz 2012. godine – ustupci po pitanju Kosova u zamenu za vlast (prošli put to je, pre svega, bio Briselski sporazum od 2013. godine).
Izbori u Srbiji najranije mogu da budu raspisani u maju, a shodno tome sprovedeni u junu, pa takav rezultat može biti dostignut od strane nove vlade još na talasu postizborne euforije, taman kada se bude približio momenat izbora u SAD.
Uoči odlučujućeg događaja iskristalizovala se ekipa vodećih igrača – Vučić, Tači i premijer Albanije Edi Rama čine „američki trougao.“
U Vučićevom slučaju treba podsetiti na potpisivanje tehničkih protokola uz sporazum SOFA sa NATO-om, koje nije hteo da potpiše čak i potpuno prozapadni bivši predsednik Boris Tadić, sprovođenje zajedničkih vežbi sa NATO-om (bilo ih je šest puta više nego vojnih aktivnosti sa Rusijom) i odbijanje dodeljivanja statusa diplomatskog imuniteta ruskom Humanitarnom centru u gradu Nišu.
Takođe, treba ukazati na niz aktivnosti koje se uopšte ne uklapaju u tradicionalno pozitivnu predstavu svojstvenu ruskim medijima: na srpskoj televiziji je emitovan otvoreno rusofobski serijal „Senke nad Balkanom“; nepriznavanje teritorijalne celovitosti RF (u vezi sa priključenjem Krima Rusiji); mnogo puta ponovljene izjave poštovanja teritorijalne celovitosti Ukrajine (uključujući i Krim).
I najzad, višednevne manifestacije zahvalnosti na račun „kineskog brata Sija“, posle kojih je usledila molba-zahtev za dostavljanje ruske pomoći.
Međutim, kada je u Beograd sletelo 11 (!) ruskih aviona sa opremom i materijalima Vučić ih nije dočekao (ignorisao je i činjenicu da je Rusija poklonila gorivo za srpske avione), nije poljubio rusku zastavu, niti je držao emotivne govore.
Taj događaj je u srpskim medijima maksimalno zabašuren, dok je premijer Ana Brnabić na aerodromu samo kurtoazno izrazila zahvalnost. Oštar kontrast u odnosu na Kinu (i njenu pomoć) bio je očigledan.
U Srbiji je pre neki dan na centralnoj državnoj televiziji RTS bio prikazan film Vitalija Manskog „Putinovi svedoci“ (2018), koji po rečima samog režisera pomaže da „osetimo i razumemo, i istovremeno izmenimo paradigmu apsolutno mračne ruske današnjice“.
Film je očigledno emitovan sa ciljem da unese zbrku u glave rusofilski opredeljenih srpskih birača po principu „Rusija nije zaštitnik, ona ne može biti zaštitnik“. U tom slučaju se nameće pitanje od kog će „mala Srbija“ tražiti pravdu? Odgovor je već spremljen: ne od „ruske orijentalne despotije“ nego od SAD.
Redovni i na prvi pogled haotični antiruski ispadi srpskog predsednika služe drugom, dugoročnijem cilju: oni pripremaju put za sledeći, već radikalno prozapadni i antiruski režim i tako će se „zatvoriti krug“. Podsećamo da je savetnik srpske Vlade niko drugi do Toni Bler, inicijator bombardovanja Srbije.
Polifonija uzajamno isključujućih izjava srpskog predsednika o kosovskom pitanju skriva jasnu računicu. Kao prvo, zabranom verujućim da odu u Crkve za Vaskrs testirana je spremnost srpskog klera za suprotstavljanje (pokazalo se da je takva spremnost minimalna) i mogućnost blokade društveno-političkog života.
SPC je neraskidivo vezana za sve što je nacionalno, a u prvom redu za Kosovo, i to je jedina struktura koja je kadra da iskaže institucionalno protivljenje.
Kao drugo, u kosovsko pitanje je ubačena tajanstvena formula o „razgraničenju“ pokrajine (koja direktno protivreči Ustavu Srbije i Rezoluciji SB UN 1244).
Vučić nije predstavio Skupštini ni svoje izveštaje o Kosovu, niti platformu za rešenje problema. Nasuprot tome, on već godinama stalno ističe kako razgraničenja neće biti, da je to pitanje sa nejasnom perspektivom, te da na to albanska strana nikada neće pristati.
To treba tumačiti kao psihološku pripremu za momenat kada će postati jasno da je razgraničenje sasvim moguće i kada ga treba kvalifikovati kao najveću pobedu (nije slučajno da su u timu ostali samo američki favoriti koji se na dnevnom nivou konsultuju sa Vašingtonom).
U tom slučaju bi se promena granica Srbije izvršila po postupku predviđenom za promenu ustava. I protivustavni sporazum koji bi prihvatila Skupština, stvarao bi, kao i u slučaju Briselskog sporazuma, obaveze na međunarodnom nivou.
Razgraničenje bi bilo „potvrda“ Vučiću od strane Vašingtona da može dobije novi mandat, jer bez toga on nema s čim da izađe na izbore. U slučaju da se realizuje ovakav projekat, na mestu glavnog krivca za predaju Kosova našla bi se Rusija. Bilo bi nemoguće izmeriti stepen razočarenja i gneva u srpskim patriotskim krugovima na Balkanu i u dijaspori.
Podsećamo na jedan istorijski primer: Josip Broz Tito je uz podršku sovjetskog režima, koji takođe nije hteo da se opterećuje svestranim analizama, likvidirao ravnogorski četnički pokret, kao jedinu snagu koja je bila kadra da se suprotstavi njegovom režimu.
Međutim, kada je Broz obezbedio monopol vlasti, napravio je oštri zaokret ka Zapadu.
Potonji događaji – odvajanje Jugoslavije i Albanije od sovjetskog bloka – podrili su Jaltsko-potsdamski sistem međunarodnih odnosa, a Velika Britanija (anglosaksonski faktor) je faktički dobila Balkan i izlaz na Jadransko-jonski basen u potpuni posed (bez udela sovjetskog uticaja dogovorenog na Jalti).
Narušavanje posleratnog poretka predstavljalo je svojevrsni uvod u događaje iz devedesetih godina prošlog veka.
Ista takva „pragmatično-tehnička“ podrška Vučiću, koji stvara kolonijalni režim u Srbiji, bez ozbiljne i duboko promišljene aktivnosti na svim nivoima i na svim pravcima, uz ulaganje celokupnog potencijala na spoljašnje forme džank-politike – opominje na „efekat Pinokija“.
Ukoliko „Republika Kosovo“ bude primljena u UN, neće biti razočarani prozapadni već srpski patriotski krugovi, čime bi bio ostvaren dvovekovni britanski san – Srbi će sami zamrzeti Rusiju.
Anja Filimonova (regnum.ru)
Preveo Zoran Čvorović
