Ruski gas je zamenio tečni prirodni gas (LNG) u Kini, i tek kada se pogleda cela slika, postaje jasno zašto se čitav globalni lanac snabdevanja uzdrmao.
Dok proizvođači iz Australije, Katara, Malezije, SAD i Indonezije ubrzano traže nove kupce, Moskva je, gotovo tiho, preuzela poziciju koja im je delovala nedodirljivo – direktnim cevovodnim tokovima koji zaobilaze najskuplji deo LNG biznisa: Pretvaranje gasa u tečnost, transport preko pola sveta i ponovno gasifikovanje na kineskim terminalima.
To se u brojkama već jasno vidi. Prema podacima koje navodi Blumberg, u Kini se ove godine očekuje pad uvoza tečnog prirodnog gasa za oko 15%, na svega 65 miliona tona, što je nagli zaokret u odnosu na ranije prognoze koje su pominjale čak 100 miliona tona.
Ironija je u tome što bi Kina, koja je dugo držala status najvećeg globalnog kupca LNG-a, sada mogla da prepusti tu ulogu Japanu, a prognoza za 2026. godinu izgleda još nepovoljnije za proizvođače.
Globalni LNG igrači godinama su računali na Kinu kao najveći motor buduće potražnje. U ovom trenutku – cifre ih demantuju. Uvoz LNG-a pada, industrijska potražnja je slabija, cene ostaju visoke, a kineske elektrane sve više naginju ka uglju i obnovljivim izvorima.
Umesto da kupuju skuplji LNG na spot tržištu, kineske kompanije sve češće gas dobijaju tamo gde je najjeftiniji: direktno iz Rusije, bez skladištenja, bez brodova, bez morskih ruta i bez milijardi dolara u logističkim troškovima.
A upravo taj faktor – direktna granica Rusije i Kine – menja globalni energetski balans. Dok Australija šalje oko 26 milijardi kilograma LNG-a, Katar preko 18 milijardi, Malezija skoro osam, a SAD nešto više od četiri milijarde kilograma, sve to postaje duboko nekonkurentno u trenutku kada gas kroz dva ruska cevovoda ide bez velike marže.
Oni koji LNG isporučuju morem moraju najpre da ga pretvore u tečnost, što je ogroman trošak, a zatim da ga prevezu do kineskih terminala – još veći trošak. Ruski gas ide direktno, stabilno, pod dugoročnim ugovorima i po ceni koju LNG logistika jednostavno ne može da ispari.
I tu Blumberg promašuje suštinu, na šta je u tekstu ukazano prilično jasno – u svojoj analizi nije uzet u obzir najvažniji faktor: rast domaće kineske proizvodnje i rast isporuka iz Rusije. Zameniku direktora FNEB-a Alekseju Grivaču to nije promaklo.
On podseća da se pad LNG uvoza „delimično nadoknađuje povećanom domaćom proizvodnjom i dostizanjem projektnog kapaciteta gasovoda Snaga Sibira“. Dodaje da je potražnja u Kini u suštini ista kao prošle godine – što je izuzetak za zemlju koja po pravilu raste iz godine u godinu.
A brojke u nastavku priče postaju još zanimljivije. Samo ove godine, isporuke LNG-a Kini će pasti za oko 15 milijardi kubnih metara. Veliki deo tog pada biće zamenjen gasom iz Rusije.
Gasovod Snaga Sibira dostiže maksimalni kapacitet, a dodatne količine dostižu najmanje sedam milijardi kubnih metara. Sa novim dogovorima Gasproma i CNPC-a o dodatnim rutacijama, uvoz iz Rusije će porasti za još 16 milijardi kubnih metara u narednim godinama.
U celu priču treba uračunati i jedan detalj koji još nije do kraja razjašnjen: nije poznato da li zvanična statistika obuhvata isporuke iz sankcionisanog projekta Arktik LNG 2, koji je ove godine već poslao u Kinu oko 1,5 milijardi kubnih metara.
Dok globalni LNG proizvođači strepe od pada cena na spotovima – što bi Evropi očigledno odgovaralo – kineske korporacije su povukle potez koji dodatno kvari računicu Amerikancima.
Ugovorima zaključenim sa SAD, Kina je obezbedila velike količine LNG-a, ali deo tih količina već preprodaje drugim azijskim i evropskim kupcima. To je signal da Kina ne samo da ne želi da povećava uvoz LNG-a – nego da to što je već ugovoreno više ni ne treba.
Međunarodna agencija za energetiku je to formulisala direktno: Kina možda neće ispuniti očekivanja proizvođača LNG-a. U svojoj energetskoj prognozi do 2035. godine agencija navodi da će uvoz LNG-a u 2025. biti manji nego u prethodnim godinama, upravo zbog rasta domaće proizvodnje, povećanog uvoza iz Rusije i usporenog rasta potražnje.
IEA dodaje i širu, geopolitički zanimljivu tezu – dalje produbljivanje energetskih veza između Kine i Rusije dovodi u pitanje dugoročnu potrebu Kine za velikim LNG količinama. Kineska potražnja za LNG-om trebalo bi da raste sa 110 milijardi kubnih metara u 2024. na 165 milijardi u 2035.
Ali Rusija će u istom periodu udvostručiti isporuke gasa preko cevovoda: sa 40 na 80 milijardi kubnih metara godišnje. Snaga Sibira isporučiće 44 milijarde, Dalekoistočna ruta 12 milijardi, a ostatak će stizati kroz Snagu Sibira 2, koji će postepeno rasti na 50 milijardi kubnih metara.
I tu se vraćamo na početnu tačku – konkurenti LNG-a u Aziji, od Australije do Katara i SAD, mogu da šalju tone i tone tečnog gasa, ali ne mogu da promene geografiju. Rusija i Kina dele granicu.
Snaga Sibira 1, Snaga Sibira 2 i Dalekoistočna ruta ukidaju posrednike, troškove, brodove i cene koje određuje tržišni haos. U igri u kojoj kilometri i konverzija koštaju najviše, cevovod je apsolutni pobednik.
Ali iako izgleda da je energetska slika u Aziji već presložena, ostaje pitanje kako će se ostatak sveta prilagoditi novoj dinamici u kojoj Rusija postepeno potiskuje sve ostale LNG snabdevače iz Kine.
Ako trend ostane ovakav, LNG će se i dalje prodavati, ali ne tamo gde se najviše računao – i ne po cenama koje su veliki igrači očekivali. Svetsko tržište energenata odavno nije mirno, ali ponekad je dovoljno da jedna zemlja svoj gas isporučuje kroz cev, a druga preko okeana, da se cela globalna računica iz korena promeni.
Webtribune.rs
