Rusija je gotovo dostigla kraj svojih vojnih operacija u Siriji, što sigurno nije slučaj sa centralnom vladom u Damasku i njenim glavnim saveznicima u okiru “Ose otpora.“
Moskva se priprema da okonča čišćenje preostalih lokacija koje još uvek drže ISIS i Al Kaida u severnoj Siriji i otvara put za politički proces, za koji se očekuje da bude kompleksan.
Rusija je bila u stanju da koegzistira sa SAD decenijama u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, jer su sfere uticaja bile podeljene između samih zemalja koje su osvojile rat. U Siriji su stvari sasvim drugačije. Iako je sama Rusija spremna da “koegzistira“ sa SAD na jednoj teritoriji u Siriji, vlada Damaska – zajedno sa svojim saveznicima u “Osi otpora“ – je poptpuno nespremna da dozvoli ili prihvati bilo kakvu stranu okupaciju svoje teritorije, čak i privremeno.
[adsenseyu1]
Ruski saveznici, takođe, prisustvo američko-francusko-britanskih snaga vide kao najveću pretnju Siriji. One su poznate po planiranju i sprovođenju promene režima, kao i po svojoj fundamentalnoj i bezuslovnoj podršci Izraelu i njegovim ekspanzionističkim ambicijama, uz okupaciju susedne teritorije na Bliskom istoku.
Damask smatra da se ilegalni aerodromi pod kontrolom SAD-a u severoistočnoj Siriji koriste kao stanice i servisi za izraelske avione. Štaviše, ilegalno prisustvo SAD-a takođe delje kao pokretač za Izrael i SAD u sirijskom okruženju severno od zemlje izvan kontrole centralne vlde, što je provokativno u oblasti pod kontrolom Kurda i predstavlja pretnju nacionalnoj bezednosti Sirije, kao i njenih saveznika u susednom Iraku i Libanu.
Sirija smatra da je ruska intervencija u Siriji od septembra 2015. godine izbalansirala vojnu poziciju na bojnom polju. Uključivanje Rusije je zapravo omogućilo povratak više od 50 odsto sirijske teritorije, zajedno sa oslobođenjem Damaska, Homsa i Hame i njihovih okolnih područja, plus grada Alepa, i nešto ruralnog Idliba kao i Deir Ez Zora.
Ali Rusija to ne bi mogla postići bez učešća više desetina hiljada Sirijaca i saveznika, tj. Hezbolaha, Irana i njihovih bliskih saveznika na terenu. Rusija je zapravo dovela veoma malu kopnenu silu, u poređenju sa masivnom kopnenom silom koju su pružili saveznici Damaska.
Rusija je takođe suštinski podržala sirijsku vladu na međunarodnim forumima i sprečila Ameriku da donese međunarodne odluke u Ujedinjenim nacijama kako bi legitimizovala rušenje režima. Takođe, interesantno je da je minimalizovala dva američka “disciplinska“ napada na Siriju (jedan na vojni aerodrom Shu’ayrat, i nekoliko meseci kasnije protiv više meta).
Damask je pristao da potpiše strateški sporazum (na 49 godina) sa Rusijom, da zadrži i razvije svoju pomorsku bazu u tim toplim mediteranskim vodama. Rusija takođe može da poveća svoju ekonomsku ulogu u Siriji vezano za eksploataciju energetskih resursa i rekonstrukciju zemlje, što će omogućiti ruskim firmama da koriste neogranične ugovore.
Na političkoj sceni, Rusija je odigrala vitalnu ulogu dajući podsticaj pregovorima u Astani, koji su se nametnuli kao stvarna i efikasna alternativa Ženevi.
Ipak, sve ovo neće odvratiti Siriju od toga da zahteva povratak svih okupiranih teritorija, posebno onih pod američkom kontrolom, prvenstveno na severoistoku Hasake i Deir al Zora. Oblast Al Tanf je teža zbog svog pustinjskog terena i otvorenosti – ali zato postaje beznačajna kada se američka okupacija severoistoka okonča.
Dakle, centralna vlada u Damasku neće biti zastrašena i tražiće povratak juga uprkos rusko-američkom sporazumu o Dari i Golanu, gde grupe poput Al Kaide i ISIS-a još uvek imaju kontrolu (1.500 militanata “Kalid bin al Valid vojske“ kontroliše 8 sela i preko 200 kvadratnih kilometara teritorije). Ovo bi zaista moglo biti suprotno želji Rusije da položi oružje, okonča rat i započne političku akciju za povratak okupirane teritorije bez pribegavanja borbi.
Međutim, Rusija se ponaša kao da ne zna da politički pregovori nikada neće isterati SAD i Izrael iz Sirije. Zapravo, ove dve zemlje nikada nisu okončale ni jednu od svojih okupacija po sopstvenoj volji, samo pod ponovljenim napadima od bilo kog lokalnog stanovništva kojima su pokušali da dominiraju!
[adsenseyu1]
Sirija i njeni saveznici (predvođeni Iranom) veruju da su dobili ovaj rat jer je njihova situacija na terenu protiv džihadista do septembra 2015. godine, čak i pre ruske intervencije, bila kritična. Danas su arapske države (i Turska) izgubile sve sirijske posrednike koje su imale u sirijskom ratu. Sirija i Iran su naneli ozbiljne gubitke zapadnim zemljama (EU i SAD) koje su od 2011. godine imale za cilj da sruše sirijski režim, a predsednik Bašar al Asad je zadržao vlast i nad političkom i nad vojnom silom u Siriji. Svi preostali posrednici su iz svih sirijskih gradova potisnuti na sever, i uglavnom u Idlib.
Čak iako zadržavanje predsednika Asada nije bilo potrebno Moskvi (koja je danas uverena u neophodnost održavanja predsedničkih izbora), danas Rusija želi da vidi sirijski narod koji bira svog predsednika. Ovo je u skladu sa izraženom željom samog Asada i njegovih drugih strateških saveznika.
Što se tiče Irana i njegovih saveznika, Asad ne nalazi nikakve tačke neslaganja o ciljevima koje treba postići u Siriji. Moskva je zaista strateški saveznik Damaska, ali postoje tačke neslaganja između Damaska i Moskve: ono što je važno jeste to da ove razlike ne kvare prijateljske odnose, niti štete osnovnoj podršci.
Moskva može reći šta želi, a onome što kaže mogu protivrečiti čak i sami ruski zvaničnici. Međutim, jezik i ciljevi koje su imali Asad i Iran u odnosu na sirijski rat su identični i izgleda da se ne razlikuju.
Moskva će raditi na miru na sopstveni način bez kontradiktornih sirijskih ciljeva i bez potrebe da se meša u vojne operacije koje Sirija i njeni saveznici mogu sprovoditi bez podrške Rusije.
Oslobađanje dalekog severoistoka u Albukmalu, i dalekog jugozapada u Beit Jinu, sprovele su paravojne snage bez ruske vazdušne podrške. Rusija i Sirija imaju svoje politike koje nisu u suprotnosti!
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
