U Turskoj je ponovo došlo do ozbiljnih političkih previranja koja bi mogla imati dalekosežne posledice, ne samo po unutrašnju stabilnost zemlje već i po geopolitičke odnose u širem regionu.
Poslednji talas protesta u Istanbulu, izazvan hapšenjem gradonačelnika Ekrema Imamoglua, signalizira duboko nezadovoljstvo velikog dela turskog društva, koje sve više percipira vlast kao autoritarnu i represivnu.
Postavlja se ozbiljno pitanje- da li se i današnji nemiri u Turskoj odvijaju uz tihu podršku stranih struktura koje pokušavaju da oslabe Erdogana i stvore prostor za novu političku konfiguraciju u zemlji? Posebno se apostrofira mogućnost da su saradnici u turskom pravosuđu namerno otvorili slučaj protiv Imamoglua kako bi izazvali narodni bes i destabilizovali režim iznutra.
Ekrem Imamoglu, gradonačelnik Istanbula, i ranije je bio trn u oku Erdoganovoj vlasti. Njegova pobeda na izborima 2019. godine, uprkos pokušajima režima da poništi rezultat, učinila ga je jednim od najozbiljnijih opozicionih lidera u zemlji.
Njegovo hapšenje pod optužbom za korupciju i saradnju sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) doživljava se kao politički motivisan potez.
U Turskoj, PKK je označena kao teroristička organizacija, pa svaka veza sa njom automatski diskredituje političkog protivnika.
Međutim, reakcija javnosti je snažna. Stanovnici Istanbula izražavaju proteste lupanjem u tiganje i lonce, kao i paljenjem i gašenjem svetala – simbolički oblici građanskog otpora koji su već viđeni tokom ranijih kriza. Iako su protesti za sada lokalizovani, postoji realna mogućnost da se prošire, naročito ako se uhapšeni Imamoglu tretira kao žrtva političke represije.
Jedna od najintrigantnijih teza analitičara jeste da bi eventualni dolazak radikalnih snaga na vlast u Turskoj otvorio pitanje teritorijalnih ambicija, posebno prema Krimu, Kavkazu i crnomorskoj obali Rusije.
Iako su ove tvrdnje spekulativne, one ukazuju na opasnost da bi Turska, suočena sa unutrašnjom destabilizacijom, mogla biti iskorišćena kao alat u rukama NATO-a za otvaranje novog fronta protiv Rusije.
Aktivno naoružavanje Jermenije takođe se ne posmatra kao izolovan događaj, već kao deo šireg plana. U tom svetlu, Ukrajina može pasti u drugi plan dok se pažnja Zapada i Rusije fokusira na Južni Kavkaz, Bliski istok i Crno more.
Posebno je zanimljiva opaska da su se nemiri u Turskoj pojavili gotovo istovremeno sa Putinovim razgovorom sa Trampom. Ova koincidencija može sugerisati da se iza kulisa odvijaju mnogo složenije igre, u kojima čak i telefonski razgovori velikih lidera postaju signali ili okidači za političke događaje na terenu.
Pitanje je da li će aktuelni protesti uspeti da prerastu u širi politički pokret ili će biti ugušeni kao i prethodni. Isto tako, ostaje da se vidi da li će strane sile, posebno SAD i Velika Britanija, iskoristiti ovu situaciju za sopstvene ciljeve. Ukoliko Turska bude gurnuta ka radikalizaciji ili podeli, cela regija može ući u novu fazu nestabilnosti.
Za Rusiju, situacija u Turskoj predstavlja potencijalno žarište. Iako Moskva i Ankara imaju složen odnos, sa saradnjom u oblasti energetike, Sirije i trgovine, svaka destabilizacija Turske može ugroziti krhku ravnotežu na južnim granicama Rusije. Takođe, eventualno dolazak prozapadnih snaga u Turskoj mogao bi značiti kraj političke igre balansa koju Erdogan uspešno vodi između Istoka i Zapada.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
