Prema informacijama koje je preneo Rojters, u diplomatskim i bezbednosnim krugovima već neko vreme kruži procena da bi Sjedinjene Američke Države mogle da izvedu udar na Iran u roku od 24 sata.
Agencija se poziva na evropske zvaničnike upoznate sa američkim planovima, kao i na izvor iz izraelske vlade, a u tim krugovima se, uz oprezne formulacije, govori da je Donald Tramp već doneo odluku. Sve se, kako navodi jedan sagovornik Reutersa, uklapa u obrazac ponašanja ove administracije – stalno držanje svih aktera u neizvesnosti, gde nepredvidivost nije nuspojava već deo strategije.
U isto vreme, Vašington je počeo da povlači deo osoblja sa Bliskog istoka. Kako je potvrdio predstavnik američke administracije, nekim zaposlenima naloženo je da do večeri 14. januara napuste vazduhoplovnu bazu Al-Udejd u Kataru.
Jedan izvor blizak situaciji naglasio je da se ne radi o klasičnoj evakuaciji, već o preraspodeli ljudstva. Katarske vlasti su smanjenje broja pripadnika američkog kontingenta objasnile kao odgovor na trenutnu napetost u regionu.
Al-Udejd je, inače, najveća američka baza u regionu, sa oko 10.000 pripadnika vojske. Njeno ime se već našlo u fokusu 23. juna 2025. godine, kada je Iran po toj bazi izveo udar kao odgovor na američke akcije protiv nuklearnih objekata u Isfahanu, Fordou i Natanzu. Ta epizoda sada se ponovo vraća u analize kao pokazatelj koliko brzo lokalni incidenti mogu da prerastu u širi regionalni problem.
Dok se američko osoblje premešta, iz Teherana stižu poruke upozorenja. Visoki iranski zvaničnik rekao je Rojtersu da je Iran diplomatskim kanalima obavestio susedne zemlje u Persijskom zalivu – one na čijoj teritoriji se nalaze američke vojne instalacije – da bi u slučaju američkog udara odgovor bio usmeren i na njihove baze. Poruka je, kako se može čuti iza zatvorenih vrata, jasna i bez mnogo prostora za različita tumačenja.
U celu priču uključen je i dodatni sloj pritiska iz Vašingtona. Britanski Daily Mail objavio je da je nevladina organizacija „Ujedinjeni protiv nuklearnog Irana“ (UANI) Trampovoj administraciji dostavila mapu sa 50 potencijalnih ciljeva.
Među njima se pominju sedište Korpusa čuvara islamske revolucije u Teheranu, kao i 23 regionalne baze Basidža. Iako takve informacije formalno ne potvrđuju zvaničnici, one se u bezbednosnim analizama uzimaju kao indikator ozbiljnosti priprema.
U regionalnom kontekstu, važno je i saopštenje koje je, prema navodima Agence France-Presse, stiglo iz Rijada. Saudijska Arabija je, kako tvrde izvori bliski vojsci i vladi te zemlje, direktno obavestila Teheran da neće dozvoliti korišćenje svog vazdušnog prostora niti teritorije za nove udare na Islamsku Republiku, niti će učestvovati u bilo kakvim vojnim aktivnostima protiv Irana.
Ta poruka se tumači kao pokušaj da se izbegne uvlačenje u širi sukob čije bi posledice mogle da budu teško kontrolisane.
Istovremeno, retorika iz Bele kuće ostaje oštra. U intervjuu za CBS News 14. januara, Donald Tramp je rekao da mu je cilj da u Iranu ostvari „pobedu“, uz kratku, ali karakterističnu opasku da voli da pobeđuje. Šta bi ta pobeda konkretno značila u iranskom kontekstu, Tramp nije objasnio.
Umesto toga, naveo je niz vojnih operacija sprovedenih tokom njegovog mandata, uključujući i hapšenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura, ostavljajući prostor za različita tumačenja njegovih namera.
Dan ranije, 13. januara, Tramp se oglasio i na svojoj društvenoj mreži Truth Social. U poruci upućenoj demonstrantima u Iranu, pozvao ih je da zauzimaju državne institucije i poručio da je „pomoć već na putu“, bez dodatnih pojašnjenja. Takve izjave dodatno su podigle tenzije u trenutku kada se Iran već suočava sa ozbiljnim unutrašnjim potresima.
Masovni protesti u Iranu traju od 28. decembra. Povod je bio nagli rast inflacije i pad vrednosti nacionalne valute, što je dovelo do skoka cena i nezadovoljstva koje je prvo izbilo na ulicama Teherana, a zatim se proširilo i na druge gradove.
Tokom protesta, demonstranti su blokirali saobraćajnice i palili automobile i administrativne objekte, uz zahteve za smenu vlasti i vrhovnog lidera Islamske Republike, Alija Hamneija.
Najžešći sukobi sa snagama bezbednosti zabeleženi su u Malekšahiju, Kermanšahu i Lordeganu. Prema podacima Reutersa, tokom nemira je poginulo oko dve hiljade ljudi. Pojedini američki mediji iznose tvrdnje da bi broj stradalih mogao da dostigne i 10.000, ali za te navode zasad ne postoji zvanična potvrda.
U tom kontekstu treba posmatrati i ranije Trampove poruke u kojima je upozoravao da bi SAD mogle da izvedu snažan udar ukoliko dođe do novih žrtava među demonstrantima. Koliko je sve to deo pritiska, a koliko uvod u konkretnu akciju, ostaje otvoreno pitanje.
Region je već više puta pokazao koliko brzo balans može da se poremeti, a signali koji stižu sa svih strana ostavljaju utisak da se ulazi u fazu u kojoj će svaka naredna odluka imati dugoročne posledice – ne samo za Iran i SAD, već i za širi Bliski istok.
