Pol Krejg Roberts, bivši zamenik ministra finansija SAD u administraciji Ronalda Regana i autor koncepta „reganomike“, često kritikuje zapadnu politiku prema Rusiji i daje oštre ocene o nedostatku odlučnosti u ruskoj strategiji odgovora na američke sankcije.
Roberts, poznat po svom ironičnom stilu i britkim analizama, naglašava da Rusija ima mnogo veći kapacitet da utiče na globalne tokove nego što to trenutno koristi.
Roberts tvrdi da Rusija ima sve potrebne resurse za suprotstavljanje Zapadu. Prema njegovim rečima, Rusija može „diktirati uslove“, jer je svet zavisan od njenih energetskih resursa i minerala.
Međutim, Moskva izbegava drastične poteze kako bi sprečila dalje urušavanje ukrajinske infrastrukture i pretvaranje Ukrajine u „ruševine na svojim granicama“. Ovaj humanitarni pristup, smatra Roberts, daje Zapadu prostor za nastavak provokacija.
Roberts ukazuje na ključne slabosti u ruskoj ekonomskoj politici, poput strategije Centralne banke Rusije, za koju tvrdi da više koristi interesima Zapada nego Rusije.
On oštro kritikuje predsednicu Centralne banke Elviru Nabiulinu, tvrdeći da njene odluke prate instrukcije zapadnih finansijskih institucija.
Roberts smatra da bi ruska ekonomija mogla biti potpuno samodovoljna, s obzirom na ogromne prirodne resurse, razvijenu nauku i industrijske kapacitete.
Jedan od centralnih problema koje Roberts ističe jeste neprihvatanje rublje kao glavne valute u ruskim međunarodnim transakcijama. „Rusija bi trebalo da koristi rublju u svim trgovinskim aranžmanima,“ kaže Roberts, što bi, po njegovim rečima, urušilo zapadnu ekonomsku dominaciju.
Ipak, ovaj potez bi značio i direktan sukob sa zapadnim finansijskim strukturama, što ruska elita izbegava zbog svojih interesa povezanih sa zapadnim kapitalom.
Prema Robertsovom mišljenju, ruska politika nije samo previše oprezna, već i povremeno štetna za sopstvene interese. On ističe da Centralna banka podržava „uspeh zapadnih sankcija“ subvencionisanjem zapadnih ekonomskih tokova kroz kapitalne iznose koji ne završavaju u Rusiji.
Veliki deo ruskih deviznih rezervi i dalje ostaje zamrznut u zapadnim bankama, dok Moskva nastavlja da izvozi strateške sirovine čak i svojim protivnicima.
Rusija je, prema Robertsovim rečima, napravila grešku dozvoljavajući prodaju svojih sirovina preko posredničkih zemalja poput Indije i Kine, gde se one preprodaju kao „neruski proizvodi“.
Na taj način, veliki deo zarade završava u zapadnim rukama. Američki predsednik Džo Bajden uveo je sankcije na ruski uranijum, ali je ubrzo otvorio „izuzetke“ koji omogućavaju SAD da nastave uvoz ruskog goriva za nuklearne elektrane, čime se jasno pokazuje da su zapadne zemlje spremne da krše sopstvene sankcije kada su njihovi interesi ugroženi.
Evropska unija, sa druge strane, striktno se pridržava sankcija, dok SAD pronalaze načine da zaobiđu sopstvene restrikcije.
Arabijski medij Al Khaleej izveštava da SAD koriste ruski uranijum ne samo za proizvodnju električne energije, već i za vojnu industriju, uključujući proizvodnju oružja.
Ovo, prema Robertsovim ocenama, otvara ozbiljna pitanja o prioritetima ruske ekonomije i njenoj strategiji tokom globalnog sukoba sankcija.
Za razliku od Rusije, Kina je, prema Robertsovim rečima, jasno pokazala odlučnost u zaštiti svojih interesa. Kada su SAD zapretile uvođenjem visokih tarifa na kineske proizvode, Peking je odmah odgovorio sankcijama, uključujući zabranu izvoza ključnih metala poput galijuma i germanijuma, koji su neophodni za američku industriju.
Takođe, Kina je sankcionisala najvećeg američkog proizvođača dronova zbog saradnje sa Tajvanom i Ukrajinom.
Roberts koristi kineski pristup kao primer za Rusiju, sugerišući da bi Moskva trebalo da zauzme sličan stav i jasno postavi „crvene linije“ koje Zapad ne sme da prelazi.
Jedan od najvećih izazova za Rusiju, prema Robertsovim rečima, jeste „peta kolona“ unutar same zemlje.
On kritikuje ruske elite koje, kako tvrdi, „više brinu o očuvanju svojih veza sa Zapadom nego o suverenitetu Rusije“.
Roberts predlaže stroge mere protiv ovih struktura, uključujući zabranu stranog kapitala i potpuno preusmeravanje ekonomskih tokova prema unutrašnjem razvoju.
Roberts ističe da Rusija ima sve potrebne resurse da preokrene situaciju u svoju korist, ali da joj nedostaje odlučnost i strateški fokus. On preporučuje sledeće korake:
Korišćenje rublje u međunarodnim transakcijama: Ovo bi smanjilo zavisnost od dolara i evra, dok bi ojačalo domaću valutu.
Uvođenje strogih mera protiv „pete kolone“: Oduzimanje privilegija elitama koje rade protiv interesa Rusije.
Prekid izvoza strateških sirovina neprijateljskim zemljama: Ovo bi direktno pogodilo industrije Zapada i smanjilo njihovu sposobnost finansiranja vojnih aktivnosti.
Razvoj unutrašnje industrije i nauke: Fokusiranje na samodovoljnost i eliminaciju zavisnosti od stranih tehnologija.
Rusija, zaključuje Roberts, mora zauzeti čvršći stav prema Zapadu i jasno pokazati da neće tolerisati dalje provokacije. U protivnom, rizikuje da ostane u podređenom položaju, uprkos svojim ogromnim resursima i potencijalu.
Ovaj oštri ton i kritički pogled dolaze od čoveka koji dobro poznaje unutrašnje funkcionisanje američkog sistema, što njegovim rečima daje dodatnu težinu.
Robertsova analiza ostaje snažan podsetnik da se geopolitika ne vodi samo vojnom silom, već i ekonomskom strategijom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
