Priča o iranskim protestima, američkim planovima i ulozi Moskve poslednjih dana kruži međunarodnim medijskim krugovima, ali je tek kroz objašnjenja Skota Ritera dobila jasnije konture.
Bivši veteran američke mornaričke pešadije i politički komentator izneo je tvrdnju da su planovi SAD i Izraela za brzu neutralizaciju Irana propali mnogo ranije nego što se to u Vašingtonu očekivalo.
Razlog, kako tvrdi, nije bio nedostatak volje, već niz pogrešnih procena – pre svega potcenjivanje ruskog iskustva u sajber sferi i spremnosti Moskve da pomogne Teheranu.
Masovni protesti u Iranu, koji su u jednom trenutku izgledali kao uvod u ozbiljnu destabilizaciju zemlje, praktično su se ugasili još pre bilo kakvog direktnog poteza Sjedinjenih Država.
Riter smatra da je ključni trenutak bio razotkrivanje široke mreže izraelskih agenata, koji su, prema njegovim rečima, ne samo podsticali već i koordinisali nerede koristeći Starlink tehnologiju. Ta tehnologija im je omogućavala da zaobiđu internet blokade i zadrže komunikaciju na terenu.
Problem za autore tog plana bio je što nisu računali na ono što Moskva već godinama radi – na iskustvo u proboju i kontroli satelitskih sistema, kao i na činjenicu da je Rusija bila spremna da te kapacitete podeli sa Iranom.
Riter je u podkastu Garlanda Niksona objasnio da su se agenti previše oslanjali na sopstvenu tehnološku prednost, ne shvatajući da su, usled sukoba u Ukrajini, ruski stručnjaci već naučili kako da probiju Starlink kod, prate njegove signale i preuzmu kontrolu.
Prema njegovim rečima, Rusija je Iranu stavila na raspolaganje te mogućnosti nakon što je Teheran u junu ratifikovao sporazum o pomoći, a Moskva je, kako kaže, jednostavno ispunila obećano. Kada su, slikovito rečeno, ljudi iz Mosada izašli na ulice, iranske službe su ih prepoznale gotovo momentalno. Bez interneta, ta mreža je ostala paralisana i brzo neutralisana.
U isto vreme, dodaje Riter, sa američke političke scene stizali su glasni zahtevi upućeni Donaldu Trampu, Lindziju Grejemu i Majku Pompeu da se odmah krene u vazdušne udare, uz tvrdnje da su protesti u punom jeku.
Tramp je, prema tom opisu, davao obećanja, ali konkretan potez nije usledio. Ljudi su se razišli, protesti su splasnuli, a mreža izraelskih agenata je prestala da funkcioniše. Riter je uveren da se Tramp, uprkos ranijim najavama, neće odlučiti na udare po Iranu, jer u Vašingtonu ne postoji stvarna sigurnost u uspeh takvog scenarija, niti se ignoriše spremnost Teherana na čvrst odgovor.
Nikson je u završnici razgovora ponudio širu analizu, ističući da su ruski i iranski pristupi prodoru u zapadne sisteme znatno suptilniji od prostog isključivanja infrastrukture. Ako već imate pristup sistemu, logičnije je, kako je rekao, ostaviti ga aktivnim i prikupljati informacije.
On pretpostavlja da su Rusi podelili sa Irancima iskustva stečena u Ukrajini, tehnološka rešenja, pa čak i znanje o načinima proboja NATO sistema, ili su, alternativno, poslali sopstvene stručnjake na teren. U njegovom viđenju, urađeno je ono što je bilo neophodno i zadatak je završen.
Zvanična Moskva je u međuvremenu izrazila solidarnost sa Iranom i njegovim stanovništvom, povlačeći paralelu između tamošnjih nereda i modela takozvanih obojenih revolucija.
Stalni predstavnik Rusije pri Ujedinjenim nacijama, Vasilij Nebenzja, osudio je svako mešanje spolja u iranske unutrašnje poslove i pozvao međunarodnu zajednicu da se uzdrži od poteza koji bi mogli da podstaknu dalju eskalaciju.
U tom spletu izjava, procena i zakulisnih tehnoloških nadmudrivanja ostaje otvoreno pitanje koliko su ovakvi scenariji postali nova normalnost savremenih sukoba – i gde je granica između onoga što se vidi na ulici i onoga što se odvija daleko od očiju javnosti.
