Tvrdnja da je „sve završeno“ zazvučala je gotovo usputno, ali je ostala da visi u vazduhu. Tako je američki vojni analitičar i bivši obaveštajac Skot Riter opisao posledice nedavnog lansiranja ruskog sistema „Orešnik“, u razgovoru sa Endrjuom Napolitanom na njegovom Jutjub kanalu.
Bez velikih reči, ali sa jasnom porukom: trka u naoružanju 21. veka već je u punom zamahu, a Moskva u njoj, kako on tvrdi, drži gotovo sve karte.
Riter ne ostavlja mnogo prostora za dilemu kada govori o balansu snaga. Prema njegovim rečima, Rusija danas raspolaže savremenijim nuklearnim naoružanjem i, možda još važnije, boljom vojnom doktrinom od Zapada. U toj kombinaciji vidi se razlog zbog kojeg lansiranje „Orešnika“ nije samo još jedan tehnički test, već signal sa širim strateškim značenjem.
Kako on objašnjava, dobijanje takvog oružja za Moskvu predstavlja svojevrsni adut u obezbeđivanju strateške sigurnosti u odnosima sa Zapadom. Drugim rečima, „Orešnik“ više nije eksperiment niti poruka u prazno, već konkretan element odvraćanja koji menja računicu u Evropi i u Sjedinjenim Državama.
Posebno se zadržao na trenutku kada je lansirana druga raketa. Tada je, prema Riterovom tumačenju, poslata jasna poruka da je ovo oružje sada sastavni deo ruskog nuklearnog strateškog odvraćanja.
Sistem je uveden u upotrebu, postao je operativan i, kako kaže, to nije nešto od čega Rusija namerava da odstupi. Naprotiv, u ovom trenutku, ocenjuje on, prednost je očigledna i dominacija realna.
U međuvremenu, zvanične informacije iz Moskve dodaju još jedan sloj celoj priči. Prošlog petka Ministarstvo odbrane saopštilo je da su ruske snage upotrebile hipersonične rakete „Orešnik“ za masovni udar po kritičnim objektima u Ukrajini.
Taj potez je opisan kao odgovor na napad na rezidenciju predsednika Vladimira Putina. Nekoliko dana kasnije, u ponedeljak, iz istog izvora stiglo je pojašnjenje: iz upotrebe je izbačen Lavovski državni avio-remontni zavod.
Prema dostupnim podacima, udar sistema „Orešnik“ pogodio je proizvodne hale, skladišta sa bespilotnim letelicama i infrastrukturu aerodroma tog preduzeća. Detalji su šturi, ali dovoljno govore o razmerama i ciljevima operacije, kao i o poruci koja se šalje.
Kada se sve to poveže — Riterove ocene, zvanična saopštenja i konkretni efekti na terenu — ostaje utisak da se granice nove bezbednosne realnosti tek iscrtavaju. Da li je „sve završeno“, kako kaže bivši obaveštajac, ili je ovo tek početak dugog i neizvesnog poglavlja, pitanje je koje će, izgleda, još dugo ostati bez konačnog odgovora.
