Dok se u javnosti još lome koplja oko projekta „Jadar“, profesor Šumarskog fakulteta dr Ratko Ristić jasno stavlja do znanja: eksploatacija litijuma u dolini Jadra značila bi nepovratno uništenje jednog od najplodnijih delova Srbije.
U sklopu serijala Litijum: Stručnjaci govore, Ristić je pred kamerama secirao sve ekološke, zdravstvene i društvene implikacije koje bi takav rudarski zahvat doneo. Njegova poruka je kratka, ali jasna – u Jadru nema ekološki prihvatljivog rudarenja.
Već na prva pitanja, Ristić je razvejao sumnje: nigde u svetu, tvrdi on, nema eksploatacije litijuma u gusto naseljenim i poljoprivredno vrednim predelima. Sve poznate lokacije nalaze se u pustinjama ili nenaseljenim krajevima, daleko od pitke vode i obradive zemlje. Dolina Jadra, naseljena i plodna, jedinstven je slučaj. Ali ne po inovativnosti, već po apsurdu.
Posebno upozorava na slojeve podzemnih voda koji bi bili direktno ugroženi. I ne govori napamet – radi se o vodama pogodnim za vodosnabdevanje, dok je Srbija, prema njegovim rečima, već sada jedna od najsiromašnijih zemalja u regionu kada je reč o vodi.
A koristi bi, smatra on, bile nesrazmerno male – rudna renta u najboljem slučaju donosi 7 do 15 miliona evra godišnje, dok bi poljoprivreda, uz pomoć države, mogla da donese i preko 80 miliona evra na godišnjem nivou.
Iz svih dokumenata kompanije Rio Tinto, uključujući studiju opravdanosti i nacrt prostornog plana, Ristić izvlači crnu prognozu: dnevna potrošnja od 1.100 tona sumporne kiseline, proizvodnja 1,2 miliona tona jalovine godišnje i deponije krcate boratom, arsenom i drugim toksičnim materijama. Podaci o površini zagađenog zemljišta variraju, ali on navodi da bi pod deponijama moglo završiti i do 553 hektara.
Ristić citira kolegu sa Berklija, hemičara Jovana Tadića, koji tvrdi da bi takva jalovina bila „gomila insekticida i mišomora“. Upozorava i na efekat bušotina: iz preko 500 istražnih tačaka, voda se izliva iz različitih geoloških slojeva, a tamo gde je dospela – ništa više ne raste.
Kompanija navodno plaća štetu seljacima, što implicira priznanje problema već u fazi istraživanja, pre bilo kakve eksploatacije.
Pominje se i naučni rad koji su objavili Dragana Đorđević i tim naučnika, među kojima je i sam Ristić, u časopisu Scientific Reports. Rad je izazvao pažnju – preko 98.000 pregleda – ali i protivljenje. Grupa naučnika iz Beograda, u saradnji s naučnikom iz Rio Tinta, pokušala je da ga ospori, no uredništvo časopisa odbilo je njihove primedbe.
Iskustva iz Lukavca kod Valjeva, gde je jedna bušotina izazvala izlivanje i enormne koncentracije bora, samo su potvrdila strahove. Bunari su van funkcije, uginula je stoka, propali zasadi – a sve to nakon samo jednog istražnog zahvata.
A kad već pominje litijum, Ristić ističe da prema US Geological Survey, Srbija poseduje 1,2 miliona tona rezervi i zauzima 11. mesto u svetu. Ispred su Bolivija, Čile, Argentina… On tvrdi da su izjave pojedinih političara o navodnih 158 miliona tona rezervi u Srbiji – besmislene.
Dodaje i da se globalna slika menja. Električni automobili se slabije prodaju, tržište baterija se hladi, kompanije poput Northvolta propadaju, a Kinezi su već razvili natrijum-jonske baterije koje su jeftinije i bezbednije.
Upitno je, kaže Ristić, kakav to „zeleni razvoj“ donosi proizvodnja koja koristi sumpornu kiselinu, oslobađa organski ugljenik i uništava zemljište za hiljade godina unapred.
Za razliku od Srbije, mnoge države koje eksploatišu litijum rade to bez prerade na licu mesta. U Australiji se litijum samo iskopava i šalje u Kinu.
U Nemačkoj i Britaniji razvijaju se metode ekstrakcije litijuma iz geotermalnih voda pomoću jonskih filtera – bez kopanja, bez jalovine, bez hemije. A kod nas – planirana eksploatacija, prerada i ostavljanje deponija, sve u jednoj od najvrednijih dolina.
Ristić ne štedi ni domaće institucije. Podseća da Srbija nema ni strategiju o mineralnim resursima, a vlast već deli istražna prava i izdaje rešenja, što naziva kršenjem Ustava.
Nabraja imena državnih funkcionera i institucija koje su, prema njegovom mišljenju, prekršile zakon. Posebno podvlači ulogu stranih lobista i tvrdi da Rio Tinto jedini ima pravo da lobira za projekat u okviru procesa pristupanja Srbije EU. I tu dolazi do ključnog pitanja – da li je Srbija suverena zemlja ako joj zakone pišu strane kompanije?
Rio Tinto se u svom reagovanju ograđuje od svih navoda profesora Ristića, tvrdeći da su sproveli najobimnija istraživanja u istoriji Srbije, da će sve biti u skladu sa evropskim i domaćim standardima i da projekat neće ugroziti vodne resurse, vazduh, zemljište ni biodiverzitet.
Demantuju i ekonomske brojke koje je Ristić izneo, navodeći da će rudna renta iznositi najmanje 40 miliona evra, uz dodatnih 180 miliona evra godišnje u direktnim prihodima države.
No, profesor ostaje pri svom – ističe da čak ni ti ekonomski proračuni ne mogu opravdati gubitak zdravlja, vode i zemljišta. Upozorava da u Boru, koji se često navodi kao pozitivan primer, svaki četvrti stanovnik boluje od težih bolesti, da reke teku kao kanali otrova, a mladi beže glavom bez obzira.
Popis pokazuje pad broja stanovnika od 15% u samo deset godina, što baca senku na navodnu ekonomsku renesansu.
Ristić veruje da je alternativa jasna: ulaganje u modernu, mehanizovanu poljoprivredu, razvoj prerađivačke industrije i očuvanje prirodnih resursa koji već sada donose prihod. Zemljište u Jadru ima potencijal da stvara godišnji prihod daleko veći od planiranih prihoda rudarenja, i to bez ikakvih posledica po javno zdravlje.
Na kraju, profesor poziva sve iz naučne zajednice da se oglase, da iznesu istinu i stanu u odbranu interesa naroda. I ne, ne poziva na idealizam, već na odgovornost – da Srbija sama odlučuje o svojoj sudbini, a ne da to prepušta rudarskim korporacijama. Jer kako kaže njegova koleginica Ljilja Bralović: „Došlo vreme da branimo otadžbinu – od sopstvene države.“
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
