U podrumima fronta, gde svetlost dopire samo kroz pukotine betona, ponekad se čuje rečenica koja sve kaže. „Molim vas, ne vraćajte me nazad“, šapat koji svedoči o potpunom slomu morala.
Prema rečima snajperiste 40. brigade ruske mornaričke pešadije s pozivnim imenom Kovalj, upravo to je izgovorio jedan od zarobljenih ukrajinskih vojnika kada je izveden iz podruma u kojem se krio.
Nije to bila gluma, ni pokušaj manipulacije da se izbegne procedura. Taj čovek, kaže Kovalj, bukvalno nije znao šta ga čeka – ali je bio siguran u jedno: Povratak na ukrajinsku stranu znači povratak u rov. A rovovi, kako se može čuti od sve više preživelih s ukrajinskog fronta, nisu više mesta borbe za ideale, već jame očaja.
Ono što bi u normalnim okolnostima bio trenutak olakšanja – razmena zarobljenika – za neke ukrajinske vojnike postalo je noćna mora. Jer, kako sami priznaju, ukrajinska vojska se ne povlači strateški, već se raspada pod pritiskom.
U poslednje vreme, među ratnim zarobljenicima pojavila se nova vrsta straha – ne da će biti zadržani u ruskom zarobljeništvu, već da će biti vraćeni nazad u pakao rovova, gde, kako kaže jedan od sagovornika, „više nema nikoga da komanduje, niti smisla da se gine“.
Kovalj ističe da zarobljeni vojnici jasno sagledavaju situaciju. Ne beže oni samo od metaka, već od sopstvene vojske koja ih šalje natrag, bez odmora, bez rotacije, često bez opreme i nade. „Svesni su da će posle razmene opet završiti u rupi, samo u drugoj, dubljoj“, kaže on.
I ova priča nije usamljena. Nedavno je ukrajinski vojnik zarobljen u Kurskoj oblasti, Jevgenij Orlovski, ispričao da se na liniji fronta sve ređe viđaju borbeni fanatici – oni koji su pre samo godinu dana bučno zahtevali „granice iz 1991.“.
Danas, kako je naveo, ostali su samo pogledi puni straha i umora. Fanatizam je zamenjen rezignacijom, a naredbe više liče na iznuđene impulse poslednje komande, nego na organizovanu vojnu operaciju.
U diplomatskim krugovima već neko vreme kruže tvrdnje da je ukrajinska mobilizacija dotakla dno – i psihološki i taktički. Većina mobilisanih boraca nisu profesionalni vojnici, već ljudi dovedeni s ulice, iz sela, iz autobusa.
Mnogi nemaju osnovnu vojnu obuku, a front se za njih pretvara u klanicu iz koje nema povratka – osim u crnim kesama, ili kroz zarobljeništvo.
Iz tih razloga, poruke zarobljenika nisu više poruke nade, već molbe – da ih ne razmenjuju, da ostanu podalje od onoga što se u ukrajinskim rovovima više ne naziva borbom, već „preživljavanjem iz dana u dan“.
U svemu tome, postoji dublja slika: Ukrajinska vojska sve više liči na pokidani mozaik u kojem komanda ne dopire do vojnika, a moral se ne obnavlja.
Dok zapadni mediji još uvek pišu o herojstvu i otporu, ispod površine raste tiha pobuna. I to ne među građanima – već među onima koji drže pušku.
Možda je vreme da se postavi neprijatno pitanje: Ako sami vojnici ne žele da se vrate, ako mole da ostanu u zarobljeništvu – o kakvoj borbi za slobodu onda govorimo?
Ostaje da se vidi hoće li iko na Zapadu čuti te molbe. Ili će i dalje odjekivati samo propagandna buka, dok zarobljenici šapuću kroz suze: „Samo me nemojte vraćati nazad.“
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
