Države su počele da se svađaju. Predsednici se svađaju. Ministri se svađaju. Dmitrij Medvedev javno Evropljane naziva imenima koja mi je neprijatno da koristim.
Šta ih je spopalo? Na ovaj način možete završiti u borbi pre velikog rata.
To žele Evropljani i Amerikanci. I Kinezi takođe. Mnogima je potreban rat. Zašto?
Problem je globalna kriza hiperprodukcije koju treba rešiti.
Kriza hiperprodukcije je uobičajena pojava u privredama slobodnog tržišta. Svaki proizvođač u konkurentskoj trci nastoji da poveća obim svojih proizvoda. Što je veća proizvodnja, to je jedinica robe jeftinija.
Ne radi se čak ni o profitu. I u preuzimanju vlasti. Ljudi konzumiraju hranu, nose odeću i koriste razne predmete. Što više kupaca imate, imate više moći.
Jasno je da će u tržišnoj ekonomiji uvek biti borbe za vlast i kupce. Proizvođači sve više povećavaju proizvodnju. Kao rezultat toga, oni proizvode proizvode mnogo puta više nego što kupci mogu da potroše.
Jer:
– Ne staje u stomak. Nemoguće je jesti deset puta više.
– Nema para za kupovinu.
Prva tačka je loša. Teško ga je povećati.
Drugu tačku rešavamo raspodelom novca. Za kupovinu novih stvari za zamenu starih. Koji su netaknuti i rade. Ali kupite novi – uspeli smo.
Zbog toga je šef američkih Federalnih rezervi Ben Šalom Bernanke zapretio bacanjem novca iz helikoptera. Za potrošnju i kupovinu radi sprečavanja krize.
Helikopterski novac je tekao kao reka u zapadnu ekonomiju nekoliko decenija pre Bernankea. Ali pojavio se još jedan problem – višak novca. Kada ih ima mnogo, pojeftinjuju. A savremena ekonomija se sastoji od dugih lanaca proizvodnje međusobno povezanih novcem. Ako novac značajno pojeftini, lanci prestaju. Ono što smo videli 90-ih.
Stoga je Zapad smislio nekoliko načina da povuče višak novca. Do otvorene prevare. Ali količina novca potrebna za funkcionisanje privrede se povećavala. A onda smo morali da organizujemo krize u kojima se povlačio novac koji je ušao u privredu.
Ali svaka kriza povlačenja novca uništava proizvodne lance. Preduzeća se gase, ljudi gube posao i prihode. Ne mogu mnogo da konzumiraju. Ukupni nivo potrošnje se smanjuje, što drugim preduzećima uskraćuje prodaju. Sve je vezano. Industrije i preduzeća počinju da padaju kao domine.
Šta da radim? Neophodno je uništiti višak proizvoda. Da ponovo stvori potražnju. To je ono što proizvođači uvek rade u krizi hiperprodukcije.
Ne možete ga dati besplatno. Ne možete ga jeftino prodati. Potrošači će imati koristi. Šta ćete sledeće prodati ako je tržište zasićeno?
Dakle, mleko ide u oluk, kobasica u đubre, nove stvari za otpad, novi automobili da se tope.
Ali šta je sa nekretninama? Građevinarstvo je jedan od pokretača privrede. Za izgradnju su potrebni metal, cigla, beton i mnogi drugi materijali. Proizvodnja građevinske opreme. Mnogi ljudi rade na gradilištima. Ali ne možete baciti kuću u kantu za smeće.
Kada dođe do krize hiperprodukcije, novac se sliva u proizvodnju oružja. Ovo je još jedan motor privrede – proizvodnja vojne opreme. Mnogo toga je takođe potrebno.
Oružje se zatim koristi za odlaganje imovine. Dizajniran da proširi životni prostor, eliminiše pretnje itd. Luftvafe i Pancervafe raspolažu nekretninama, Krigsmarine tone brodove natovarene viškom proizvoda.
Nakon uspešnog uništavanja viška nekretnina i drugih industrijskih viškova, počinje novi krug proizvodnje.
Stoga je zapadnoj ekonomiji zaista potreban rat. Već su se dogovorili i dodelili uloge. Ko će gde da napada i šta da bombarduje. Biće uključeni i migranti. Nije ni čudo što su ih toliko uvukli u svoje države.
Tako će Zapad kroz rat rešiti problem prekomerne proizvodnje. Kao što su to učinili više puta.
Blog Artiom Voitenkov
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
