[adsenseyu2]
Afera zbog koje je smenjen Aleksandar Ranković bila isfabrikovana. Vojnotehnička komisija konstatovala da postoje mikrofoni, ali su bili van funkcije
Malo je onih koji ne znaju ko je bio Aleksandar Ranković. Kažu da je prisluškivao sve – od kurira do Josipa Broza Tita. A da li je bilo baš tako i da li je afera koja je promenila tok istorije SFRJ, a u čijem centru je bio tadašnji prvi čovek jugoslovenskih i srpskih službi bezbednosti, bila iskonstruisana – otkrivaju autori knjige „Slučaj Ranković iz Arhiva KOS“.
Pokušali smo da na osnovu dostupnog materijala utvrdimo da li je uopšte bilo prisluškivanja, zbog koga je Ranković smenjen, ali i da obradimo kakav je bio politički ambijent pre Brionskog plenuma 1966, na kome je doneta odluka ne samo o njegovoj političkoj sudbini, već i o smeni nekih njegovih saradnika – kaže, za „Novosti“, Svetko Kovač. – Takođe smo se bavili time šta se događalo posle tog Četvrtog plenuma CK SKJ i na šta je sve odluka o Rankovićevoj smeni uticala.
[adsenseyu1]
Autori su izneli potpuno nove dokaze o tome šta se zaista zbilo i kako je napravljena afera prisluškivanja.
– Opšte je poznato da su 16. juna formirane Vojnotehnička komisija na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem i Državno-partijska komisija kojom je rukovodio Krsta Crvenkovski, a da je pre nje još jedna komisija proveravala da li u Titovim rezidencijama postoje prislušni uređaji. I pre nas se govorilo o tome, ali nije bilo dokumenata koji to potvrđuju. Kroz istraživanje došli smo do podataka kada se prisluškivalo sa Titovim znanjem, a kada po odobrenju državnog vrha. Taj materijal je zloupotrebljen da se prikaže da je Ranković prisluškivao Tita.
Mnogi misle da je Vojnotehnička komisija doprinela Rankovićevoj smeni. Ona je, otkriveno je u knjizi, samo konstatovala da postoje mikrofoni. Ali, nisu bili u funkciji.
– Iz toga se ne može zaključiti da je Ranković prisluškivao Tita. Taj izveštaj, međutim, nije pročitan. Crvenkovski je podneo proizvoljni usmeni izveštaj, a onda je komisija SIV dala proizvoljne ocene da je Ranković spremao državni udar bez ijednog argumenta. Čak je i izveštaj saveznog tužioca bio više politička ocena, nego pravni akt – sa dokazima. To su bile proizvoljne ocene. Ranković nikada nije razmišljao o državnom udaru, niti o preuzimanju vlasti – tvrdi Kovač. – To smo u knjizi argumentovano pokazali. Slepo je verovao Titu i bio odan i njemu i partiji. I sam je posle smene priznao da je kasno shvatio da je bio u zabludi.
[adsenseyu4]
[stextbox id=“alert“]
Afera Ranković je, po mišljenju autora, uvertira u razbijanje Jugoslavije. Posle plenuma, dogodile su se 1968. demonstracije na Kosovu, pa „hrvatsko proleće“, pa Ustav iz 1974, a 1991. i raspad Jugoslavije.
Posle Brionskog plenuma Jugoslavija je napukla, a onda je totalno razbijena 1991. godine. Možda bi sudbina Jugoslavije bila drugačija da je ostao Ranković. Možda bi raspad bio odložen – kaže Svetko Kovač.
[/stextbox]
Autori knjige navode i da su Tito i Ranković poslednji put bili na istoj strani na dramatičnoj sednici Izvršnog komiteta 1962. godine, na kojoj se raspravljalo o opstanku Jugoslavije. Zdušno su se zalagali da se Jugoslavija očuva i da se ne ide u promene koje su predstavnici Slovenije i Hrvatske tražili. Nekoliko događaja kasnije uticalo je da Tito promeni mišljenje i odnos prema Rankoviću.
Leka do poslednjeg trenutka nije verovao da će ga Tito smeniti. Smatrao je da su njegove reakcije prolazne i da to nije njegov konačni stav. Tito je, međutim, otkrivaju autori, još u decembru 1965. godine rekao Dobrici Ćosiću da se plaši frakcija Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja.
[adsenseyu1]
– Kada ga je nešto kasnije Ranković pozvao u Dobanovce i rekao da ima problema u odnosu sa Titom, Ćosić je prećutao da je obavešten o tome. Ranković je posle par meseci ponovo pozvao Ćosića i rekao da su ti problemi prevaziđeni i da je sve u redu. Ako je prisluškivao Tita, Kardelja i ostale, kako je moguće da nije znao šta mu se sprema?! To je jedan od argumenata da nije učestvovao u prisluškivanju.
Ranković je u to vreme imao mnogo pristalica i u narodu, i u vlasti. U Srbiji su ga doživljavali kao svog predstavnika u federaciji, kao čoveka koji zastupa njihove interese.
Bio je popularan u Udbi, dugo je bio šef te službe – kaže Kovač. – Tito se najviše plašio službe kada je procenjivao šta da uradi. Zato je ona prva bila na udaru. Došlo je kadrovskih lomova, kako bi se paralisala da ne zaštiti Rankovića. Tito se, takođe, plašio srpskih komunista. Kako će oni reagovati. Oni, međutim, nisu reagovali uopšte. Obećane su im funkcije. Petar Stambolić, koji je uvek bio u senci Rankovića, jedva je dočekao da bude oštar u osudama. Dobrica Ćosić se lomio. Lično je bio ubeđen da Ranković nije kriv, ali na kraju je bio pasivan.
Autori knjige ističu da je Tito izuzetno cenio Rankovića. Bili su kumovi. Ranković je njega cenio još više. Niko nije verovao da može pasti senka na to prijateljstvo. Ipak, posle abolicije nikada se više nisu videli, niti razgovarali.
(Novosti)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
