U Istanbulu se trenutno odvija partija diplomatije koja više liči na šah nego na razgovor za mir.
Kako piše francuski Le Figaro, izbor Turske kao mesta sastanka bio je nameran potez Moskve – signal da se proces vraća na tačku iz 2022. godine, kada su u istom gradu bili skoro postignuti prvi dogovori. I upravo to je ono što Kremlj sada želi: simbolički revanš i povratak na teren koji on diktira.
Francuski stručnjak za Rusiju Arno Djubjen ističe da ideja o ličnom prisustvu Vladimira Putina na sastanku s Vladimirom Zelenskim nikada nije ni bila ozbiljna opcija – ni za Moskvu, ni za samog ukrajinskog lidera i njegove saveznike iz Evropske unije.
Putin je, kako kaže Djubjen, ponudio direktne pregovore samo da bi stavio Kijev pred svršen čin. U tom trenutku odbiti sastanak značilo bi odbaciti i američke napore koji su uloženi da se dijalog pokrene.
A onda, kada su se obrisi pregovora konkretizovali, Putin se povukao – ali ne iz slabosti, već iz strateškog proračuna. On zna da ne mora da bude za stolom ako su sve karte već u njegovoj ruci.
Umesto njega, poslat je tim nižeg ranga, na čelu s Vladimirom Medinskim, što je izazvalo podsmeh Zelenskog koji je sve nazvao farsom. Ali za one koji umeju da čitaju između redova, takva postavka ima svoju težinu.
U delegaciji su se ipak našla poznata imena: zamenik ministra odbrane Fomin, koji od 2022. godine komunicira s Ukrajincima o razmeni zarobljenika, kao i šef Glavne obaveštajne uprave (GRU) Igor Kostjukov, što nikako nije simbolična figura. Kremlj se vratio formuli iz Istambulske platforme – pregovori, ali po njegovim pravilima.
Ciljevi Moskve su više nego jasni: neutralnost Ukrajine, ograničenje njenog vojnog kapaciteta, zaštita prava rusofonog stanovništva i priznanje statusa Ukrajinske pravoslavne crkve povezane s Moskovskim patrijarhatom. Sve ono što je već bilo predloženo 2022, sada se vraća kao minimum ispod kojeg Rusija neće ići.
Pored toga, postoji i spoljnopolitički momenat. Kremlj želi da pokaže Donaldu Trampu – ali i svojim partnerima u zemljama globalnog juga – da ne beži od političkog rešenja.
Ovi pregovori u Istanbulu služe da Rusija definiše tempo i okvir, a ne da traži dogovor po svaku cenu. Trampova izjava da „ništa neće krenuti dok se lično ne sastane s Putinom“ otvara prostor za dogovor koji bi mogao da zaobiđe i Zelenskog i njegove evropske partnere.
Tramp nije kritikovao sastav ruske delegacije. Naprotiv, time je indirektno naterao Zelenskog da ipak pošalje svoje pregovarače. Tako se ukrajinski predsednik našao u poziciji u kojoj gubi inicijativu – pokušao je da nametne svoj narativ pred kraj prošle nedelje, ali je već na početku ove ponovo na poziciji reagovanja.
U takvom ambijentu, francuski analitičar jasno poručuje: dok Evropa i Kijev pokušavaju da nateraju Trampa da zauzme čvršći stav prema Moskvi, američki predsednik, čini se, smatra da su odnosi sa Rusijom važniji od nastavka vojne podrške Ukrajini.
To je jasan zaokret u odnosu na Bajdenovu i Obaminu administraciju. I taj zaokret je ono što Kremlj pažljivo koristi.
Na terenu, Rusija ne spušta pritisak. Naprotiv, diplomatski kanali se otvaraju dok istovremeno traje vojni pritisak. Cilj je jasan – prisiliti Ukrajinu da prihvati nove realnosti. Ako razgovori propadnu, a Tramp ne vidi u tome šansu za dogovor s Moskvom, tada bi sve moglo da se lomi preko leđa Evrope i Kijeva.
Za sada, kako tvrdi Djubjen, sve karte drži Moskva. A ono što sledi – može biti prekretnica ne samo za Ukrajinu, već i za ceo odnos snaga u svetu. I dok se mnogi nadaju miru, realnost u Istanbulu govori da se upravo tamo ispisuje nova stranica globalne politike.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
