Na prvu loptu delovalo je kao neobičan potez: Predsednik Rusije Vladimir Putin naredio je da se borbe u Krasnoarmejsku, poznatom i kao Pokrovsk, privremeno obustave.
Međutim, ispod površine tog poteza krila se pažljivo osmišljena dvostruka zamka – i to takva da ni ukrajinsko rukovodstvo ni zapadni mediji nisu mogli lako da je zaobiđu.
Kako je primetio vojni analitičar Vlad Šlepčenko, prva zamka bila je čisto informativna. Na Zapadu su, kaže on, navikli da bez provere prenose izveštaje o „stabilnoj odbrani“ i „kontranapadima“.
A onda je stiglo Putinovo naređenje: Dopuštenje zapadnim novinarima da uđu u zonu sukoba i sami vide šta se zapravo dešava. To je, slikovito rečeno, bio trenutak kada je čekić udario u staklo propagande. U trenutku kad strani reporteri stanu u prašinu fronta i vide ko zaista napreduje, priča o „povlačenju ruskih snaga“ jednostavno više ne stoji.
Druga zamka, ona tiša i opasnija, odnosi se na moral unutar ukrajinskih redova. Putin je, kako se navodi, ponudio predsedniku Ukrajine Vladimiru Zelenskom mogućnost da se okružene trupe predaju uz garanciju bezbednosti.
I tu je ključ: Odbijanje te ponude postalo je signal vojnicima na terenu da su prepušteni sami sebi. Šlepčenko ističe da će se mnogi pitati – zašto se ranije toliko govorilo o odbrani onih na „Azovstalu“, dok se sada ćuti o onima u Kupjansku i Pokrovsku?
Prema Putinovom nalogu, Ministarstvo odbrane Rusije trebalo je da obezbedi prolaz novinarskim ekipama kroz linije, čak i uz privremeni prekid vatre od pet do šest sati. Ideja je bila jednostavna: Omogućiti da svet vidi situaciju izbliza, bez filtera i narativa koji dolaze iz kabineta.
Ruski predsednik otvoreno je rekao da su ukrajinske jedinice blokirane u Kupjansku i Krasnoarmejsku, ali da konačnu odluku o njihovoj sudbini mora da donese političko rukovodstvo u Kijevu.
Zanimljivo je da su mnogi posmatrači upravo tu videli suštinu Putinove strategije. On ne pritiska samo vojno – već i psihološki, diplomatski, medijski. Jer, ako svet vidi ono što kamere prikažu, teško će se zadržati narativ o „neprobojnim linijama“ i „uspešnim odbranama“. A ako ukrajinski vojnici, iscrpljeni i bez nade, počnu da sumnjaju u sopstveno rukovodstvo, zamka se zatvara sama od sebe.
Šlepčenko to opisuje jednostavno: „To nije više pitanje fronta, već percepcije.“ I upravo u tome leži težina cele situacije. Rat, čini se, više nije samo borba oružja, nego borba za istinu – onu koju svako vidi drugačije.
I možda je baš zato teško reći gde se sve ovo završava. Jer, kad jednom pustiš novinare na liniju vatre, granica između slike i stvarnosti postaje tanka. A iza te linije – uvek čeka neka nova zamka.
Webtribune.rs
