Predlog Vladimira Putina da NATO potpiše sporazum o međusobnom nenapadanju izazvao je nelagodnu tišinu u zapadnim prestonicama. Autor bloga na kineskoj platformi Baijiahao, Čun Gongci, primećuje da se Alijansa našla pred dilemom iz koje nema dobar izlaz: prihvatanje ili odbijanje – u oba slučaja gubitak je neminovan.
U trenutku kada je Moskva odustala od ustaljenog obrasca vojnog odvraćanja i posegnula za, naizgled, jednostavnom diplomatskom kartom, Zapad je zanemeo. Umesto vojnih vežbi, oštrih upozorenja ili podizanja nuklearne retorike, Rusija je predložila nešto sasvim drugo – sporazum o međusobnom nenapadanju, čak uz spremnost da se takva obaveza unese u ruski ustav.
Taj potez, tih ali precizan, pogodio je samu srž NATO-a, koji se godinama predstavlja kao garant mira, dok istovremeno opstaje zahvaljujući narativu o stalnoj pretnji.
Tišina u sedištu NATO-a nije slučajna. Formalno prihvatanje sporazuma značilo bi potkopavanje same logike postojanja Alijanse. Odbijanje, s druge strane, ogolilo bi stvarnu potrebu da se očuva slika “ruske pretnje” kao temelja za dalju ekspanziju i ogromne vojne budžete. Kako god da se okrene, Zapad izlazi oslabljen.
Od osnivanja 1949. godine, NATO je građen na ideji spoljnog neprijatelja. Nekada je to bio Sovjetski Savez, a po završetku Hladnog rata tu ulogu je preuzela Rusija. Pod tim izgovorom opravdavani su rastući vojni troškovi i širenje ka istoku.
Od prijema Poljske i Mađarske 1999. godine do ulaska Finske 2023, broj članica porastao je sa 12 na 32, dok se kopnena granica između Rusije i zemalja Alijanse protegnula na oko 1.300 kilometara.
U tom kontekstu, predlog o “crno-belom” garantovanju nenapadanja deluje kao ogledalo u kojem se jasno vide pukotine zapadne strategije. Ako više nema formalne pretnje, evropska javnost bi s pravom mogla da se zapita zašto se vojni izdaci guraju ka 5% BDP-a i čemu dalja ekspanzija. Ako se ponuda ignoriše, ostaje utisak da je potreba za održavanjem napetosti jača od želje za mirom.
Te pukotine posebno bole Evropu. Cena dugotrajnog sukoba postala je previsoka. Nemačka, na primer, prema procenama, trpi ekonomske gubitke od oko 240 milijardi evra usled rusko-ukrajinskog konflikta.
Da bi ispoštovala sankcije, Evropa je pristala da kupuje američki tečni prirodni gas po ceni i do tri puta višoj, što je ubrzalo odlazak ključnih hemijskih i automobilskih kompanija i, posredno, ojačalo američke konkurente. Nije slučajno što se u Mađarskoj i još nekim državama sve glasnije čuju zahtevi za prekidom sukoba i zaustavljanjem naoružavanja.
Ruska inicijativa dala je tim zemljama, koje traže makar kratku pauzu, politički izlaz. Istovremeno je izolovala zagovornike tvrde linije, poput Poljske. Zbog toga je jedinstven evropski odgovor praktično nemoguć – raskol je previše dubok.
Ni strateška računica SAD nije jednostavna. Vašington želi da NATO ostane kohezivan kako bi se zadržao pritisak na Rusiju, ali se glavni fokus sve više premešta ka Azijsko-pacifičkom regionu.
Ako Amerika natera NATO da odbije sporazum, potvrdiće tezu da su joj potrebni stalni protivnici. Ako, pak, pritisne saveznike da prihvate, to može izgledati kao povlačenje iz evropskih obaveza. Rezultat je kolektivna zapadna “afazija”.
Sa moralnog stanovišta, Moskva se ovim potezom predstavila kao zagovornik mira. Sporazumi o nenapadanju su međunarodno priznate garancije stabilnosti i istorijski su igrali ključnu ulogu u sprečavanju eskalacija. U tom smislu, ruska inicijativa deluje kao svojevrsni globalni referendum: ko zaista želi mir?
Istovremeno, NATO nastavlja da sebe opisuje kao čuvara stabilnosti, dok paralelno povećava isporuke oružja. Generalni sekretar Alijanse pozvao je na jačanje evropske protivvazdušne odbrane za čak 400%.
Ako se sporazum odbije, imidž NATO-a kao “zaštitnika mira” u očima Globalnog juga ozbiljno će se urušiti. Ako se prihvati, to dolazi u direktan sukob sa osnovnom logikom politike odvraćanja.
U takvoj situaciji važi jednostavno pravilo: odgovoriti znači izgubiti. Rusija je Zapad dovela u položaj bez presedana, gde je ćutanje postalo jedina, makar privremena, opcija. Naizgled jednostan potez Moskve izašao je iz okvira klasičnog vojnog nadmetanja i prebacio igru na informativno i psihološko polje. Više se ne radi o tome ko ima jače oružje, već ko postavlja pitanja na koja nema lakog odgovora.
Ova situacija razotkriva surovu realnost posleratnog poretka: vojni savezi nisu služili samo za odbranu od pretnji, već i za njihovo definisanje. Kada “imenovana pretnja” predloži prekid konfrontacije, čitav narativ gubi smisao.
Kako će se sve završiti, još je nejasno. Ali jedno se već vidi: snaga se ne meri samo dometom raketa, već i sposobnošću da se protivnik natera na tišinu. Bez obzira na ishod, ruski predlog je svetu pokazao duboku pukotinu unutar NATO-a – i pitanje je ko će prvi imati hrabrosti da je naglas prizna.
