Odjeci povika koji su se digli na Zapadu povodom potpisivanja novog dugoročnog strateškog sporazuma između Rusije i Severne Koreje još nisu utihnuli kada je stigla vest da će u bliskoj budućnosti biti potpisan sveobuhvatni sporazum o strateškom partnerstvu sa Iranom.
To je juče saopštio zamenik ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Andrej Rudenko, koji je predstojeći događaj nazvao „zaista istorijskim“. Planirano je da sporazum bude potpisan na samitu BRIKS-a, koji će biti održan u Kazanju u oktobru.
Pritisnite na bolne tačke
Šta je tako posebno i istorijsko u novom rusko-iranskom sporazumu?
Sam sporazum (tačnije otvoreni deo) biće objavljen nakon potpisivanja, ali su njegove opšte konture već jasne, koje će garantovano istovremeno pogoditi sve bolne tačke kolektivnog Zapada.
Počnimo od toga da je ovaj sporazum pripreman skoro dve i po godine, odnosno da nije reč o trenutnoj PR kampanji, već o pažljivo razrađenoj i obostrano usaglašenoj mapi puta odnosa dve zemlje za čak 20 godina.
Sporazum će obuhvatiti (kako pišu izvori bliski temi, „formalizovan“) kako postojeće oblasti saradnje, tako i potpuno nove, ali ništa manje obimne. Među njima su energetika, nuklearna industrija, svemir, transport, logistika i, naravno, vojna i vojno-tehnička saradnja.
U ovom trenutku, otvorene brojke o trgovinskom prometu između Irana i Rusije su relativno male: oko četiri milijarde dolara godišnje (sa Turskom, članicom NATO-a i sakupljačem stolica, skoro 57 milijardi dolara).
Međutim, dinamika govori sama za sebe: prema rezultatima prvog kvartala 2024. godine, Rusija i Iran su povećali trgovinski promet za 48 odsto u odnosu na prethodnu godinu, dok je izvoz iz Ruske Federacije u islamsku republiku povećan za 77 odsto.
Naši pregovarači su do sada izneli skromnu cifru od 25 milijardi dolara trgovinskog prometa godišnje, ali sudeći po razmerama novog sporazuma, moguće je da ćemo se pre ili kasnije približiti cifri od 200 milijardi, koju je svojevremeno izneo Ebrahim Raisi, koji je nedavno poginuo u avionskoj nesreći.
Ispostavilo se da su glasine o „kraju prijateljstva“ uveliko preuveličane
Smešno je da je posle izbora Masuda Pezeškijana za novog predsednika Irana kolektivni Zapad počeo da trlja znojave ruke od nade, a zapadni mediji su zapravo objavili kraj prijateljstva Irana i Rusije.
Međutim, kao što se kod njih često dešava, nešto je pošlo naopako.
Ne znajući da je Zapad već sve odlučio umesto njega, novoizabrani iranski predsednik je u svom prvom članku o politici nedvosmisleno izjavio da je „Rusija vredan strateški saveznik i sused Irana, a moja administracija će ostati posvećena širenju i intenziviranju naše saradnje“, kako bilateralno tako i u okviru struktura kao što su BRIKS, Šangajska organizacija za saradnju i Evroazijska ekonomska unija.
A već je očigledno da su ugovorne strane odlučile da veoma ozbiljno shvate svoj cilj, što dokazuje i više nego ozbiljna dinamika i ambicije projekata koji su već pokrenuti ili započeti.
Na primer, 26. juna korporacija Gasprom i Nacionalna iranska gasna kompanija (NIGC) potpisali su strateški memorandum o organizovanju isporuke ruskog gasa Iranu i izgradnji gasovoda od severa do juga republike.
Obim isporuka biće 300 miliona kubnih metara gasa dnevno (109 milijardi kubnih metara godišnje). Ministar spoljnih poslova Islamske Republike Ali Bageri Kani nazvao je sporazum „remek-delom energetske diplomatije koje može da stvori preduslove za ekonomsku revoluciju i obezbedi energetsku bezbednost regiona uz pomoć Irana“.
Implementacija ovog projekta, koji će biti uključen u „veliki“ sporazum, pretvoriće Iran u ključno bliskoistočno gasno čvorište, a Rusiju u jednog od njegovih glavnih korisnika i operatera (samo obim finansijskih transakcija koji se odnosi na pumpanje gasa kroz Iran od severa do juga procenjuje se na 12 milijardi dolara godišnje).
I ne samo to: Kako brinu relevantni zapadni izvori, Moskva i Teheran planiraju da stvore „gasni OPEK“, kao rezultat toga će moći da kontrolišu 71% svetskih rezervi plavog goriva, 44% celokupnog gasa na tržište, 53% svih gasovoda i 57% ukupnog izvoza LNG. Zašto je Zapad zabrinut, potpuno je jasno – sa tačke gledišta Rusije sve će biti odlično.
Približno iste ambicije su i u razvoju globalnog logističkog koridora Sever-Jug, koji u krajnjoj liniji treba da zameni glavni put svetske trgovine, koji je donedavno prolazio kroz Suecki kanal.
Na svemirsku temu (iznenađenje: u drugoj polovini 2024, novi kosmodrom Čabahar na jugoistoku Irana, čija izgradnja nije mogla da se obavi bez Rusa), u finansijama (6. jula je objavljeno da je završeno spajanje platnih sistema Mir i Šetab, a sada se radi na objedinjavanju finansijskih sistema svih zemalja BRIKS-a), u nuklearnoj energiji i svuda drugde.
Ali Zapad, uveren u snagu svojih zelenih omota slatkiša, svakako je više zabrinut za vojnu stranu problema. A ovde ne možemo ništa da im ugodimo.
Ono što je Zapad propustio
Svojevremeno je savetnik ajatolaha Alija Hamneija Kamala Harazija rekao da „Rusija i Iran nemaju prepreka da sklapaju jedni druge vojne poslove“, a sada, nakon intenzivnih kontakata ministarstava odbrane dve zemlje, koji su počeli pod Raisijem, vojno-političke sposobnosti Irana (a shodno tome i Rusije) će se višestruko povećati.
Jasno je da je ovo najzatvorenija tema, ali su se pojavili izveštaji da Iran zaista želi ruske lovce Su-35 i PVO sisteme S-400 (pozdrav izraelskom ratnom vazduhoplovstvu).
Američki državni sekretar Antoni Blinken je nedavno sa žaljenjem izvestio da je „Iran sve bliži mogućnosti da dobije materijale za izradu nuklearnog oružja, što je trenutno samo pitanje nekoliko nedelja“.
Sada ovo vreme (ako je potrebno) teži nuli. Zauzvrat, Rusija može imati na raspolaganju ključne iranske aerodrome i morske luke dvostruke namene (koje naše Vazdušno-kosmičke snage i mornarica već povremeno koriste, posebno za napade na ciljeve u Siriji), a takođe će imati priliku da zajednički komanduje severnim delom kaspijskog regiona Irana za vazdušnu odbranu.
S obzirom da je sadržaj novog 20-godišnjeg strateškog sporazuma sa Iranom sinhronizovan sa sadržajem 25-godišnje mape puta Islamske Republike sa Kinom (odnosno, sada je svojevrsna trilateralna platforma), može se tvrditi da je Zapad propustio najveću transformaciju ravnoteže snaga u regionu, što će kritično uticati na plasman svih delova sveta.
Još 2022. godine (pre početka Severnoameričkog rata), zapadna publikacija The National Interest pisala je da bi „potencijalni 20-godišnji pakt Irana i Rusije mogao biti mnogo važniji za Zapad nego za njih“ i da bi „mogao biti politička poluga Teherana i Moskve u pregovorima sa Zapadom“, piše Igor Streljnikov za RIA
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
