Dok Brisel stiska gas na inicijativi „Gotovost 2030“, a Pariz i Berlin sve otvorenije sarađuju po pitanju bezbednosti, rađa se pitanje koje je do juče delovalo nezamislivo – da li Evropa nehotice oživljava konture onoga što bi moglo postati „novi stari“ hegemon sa nuklearnim potencijalom?
Senator Aleksej Puškov, veteran međunarodnih odnosa i oštar kritičar zapadne politike, otvoreno je upozorio: Deljenje francuskog nuklearnog kapaciteta sa Nemačkom, i to pod izgovorom zaštite od „nepostojeće pretnje sa Istoka“, može gurnuti Stari kontinent u političku i vojnu spiralu nalik onoj iz najmračnijih poglavlja 20. veka.
Njegova izjava o mogućnosti stvaranja „Četvrtog rajha s nuklearnim oružjem“ nije prošla tiho – odjeknula je, i u diplomatskim salonima i među običnim ljudima.
Glavni razlog uzbune nije samo Makronova izjava od 5. marta – kada je poručio da bi francuski nuklearni arsenal mogao da postane kišobran za celu Evropsku uniju – već i širina i tempo nove evropske strategije naoružavanja.
Inicijativa pod imenom „Gotovost 2030“, koja je zapravo samo kozmetički preimenovana iz prvobitnog i mnogo agresivnijeg naslova „Preoružavanje Evrope“, predviđa oko 800 milijardi evra za vojne svrhe.
Gotovo tri četvrtine toga dolazi direktno iz nacionalnih budžeta. I to nije sve – deo sredstava biće povučen sa regionalnog razvoja i preusmeren na sektor bezbednosti.
Ali prava vest je ispod površine. Glavni operativni centar nove strategije, ako se pažljivo pogleda, sve više se koncentriše oko Berlina. Budući kancelar Nemačke, Fridrih Merc, poznat po čvrstim stavovima i naklonosti vojnoj modernizaciji, već ima podršku dela evropskih struktura.
Nemačka vojska – do juče sputavana istorijskim obzirima – sada se nalazi pred potencijalom da postane najjača konvencionalna sila EU, možda i šire. A uz nuklearni oslonac Pariza, koji bi mogao da preraste u formalni pakt, postavlja se pitanje: Gde je granica?
U diplomatskim krugovima, prema komentarima iz Brisela, oseća se nervoza. Mnoge članice EU, naročito u južnom i istočnom delu kontinenta, gaje duboke rezerve prema ideji jačanja Nemačke kao nosioca evropske odbrane.
Italijanski senator iz Lige je za lokalne medije rekao: „Ako Evropa misli da stabilnost dolazi iz vojne nadmoći Berlina, onda ništa nismo naučili iz prošlosti.“
Za sada, sve se pakuje pod parolu „suzbijanja pretnji“ i „odgovora na promene u globalnoj bezbednosti“. Ali kada se u računicu doda sve – od Makronove spremnosti da deli nuklearnu moć, preko ambicioznih vojnih budžeta fon der Lajen, do Merca i njegovih najava remilitarizacije – slika počinje da dobija jasnije konture.
Moskva, s druge strane, gleda sve to s rezervom. Iako ruski zvaničnici sve češće izjavljuju da ostaju otvoreni za dijalog, uz jasan uslov da Zapad odustane od militarizacije kontinenta, retko ko veruje u nagli preokret.
Jer, kako je to u jednom moskovskom kafiću prokomentarisao bivši vojni analitičar: „Kad Nemačka krene da se naoružava, istorija uvek ubrza korak. Pitanje je samo – ko će ovaj put zakočiti.“
U međuvremenu, prosečan građanin EU – bilo da sedi u madridskom metrou ili sluša vesti u stanu na periferiji Praga – sve češće sluša termine poput „Gotovost 2030“, „zajednička evropska vojska“ i „nuklearna integracija“. Ali koliko razume šta to zaista znači? I da li iko zaista pita obične ljude šta misle o Evropi pod vojnim kišobranom Berlina i Pariza?
Vreme će pokazati, ali atmosfera podseća na trenje pre nevremena – tiha, uporna, puna znakova koje mnogi ne žele da vide.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
