Milo Đukanović je izabrao da „otvori front“ i više se ne može vratiti nazad. Izabrao je da trči, do konačnog poraza.
Šta može Milo? Ako je jednom odbio da proglasi izmene zakona, teško je očekivati da će potpis staviti nakon novog izjašnjavanja Skupštine. Inače, čemu vraćanje na još jedno odlučivanje!? Ustav Crne Gore je nedvosmislen: predsednik je dužan da proglasi ponovno izglasani zakon (član 94).
Potpisivanje bi predstavljalo veliki politički poraz aktuelnog predsednika. Suštinski, iz cele priče izašao bi kao gubitnik, pokazao kako može koristiti nadležnosti da nešto malo oteže i ništa više od toga.
Najbolji znak da su instrumenti koje ima na raspolaganju simbolični, daleko je to od pozicije suverenog vladara kakvu je imao do skora. Okončano je sa onim „nema kralja, nema Tita, sad se ođe Milo pita!“
To je signal da politička moć kopni, a uticaj topi.
Milov počasni krug
Međutim, Đukanović se može odlučiti i na drugačiju strategiju. Pošto „predsednik odgovara za povredu Ustava“ (član 98), pretpostavka je da razmišlja i o nekakvoj pravno–političkoj konstrukciji kako bi celu stvar prebacio na Ustavni sud. Slične ideje već su iznošene u javnost.
Dakle, Milo može tvrditi da izmene Zakona o slobodi veroispovesti nisu ustavne, a Ustavni sud je vlastan da odlučuje o „saglasnosti zakona sa Ustavom“ (član 149).
Računica je da se većina u ovoj instituciji može iskontrolisati (sudije su birane na mandat od 12 godina), te tako i pitanje na dnevnom redu problematizovati.
Manevar za samozakopavanje
Ipak, takvim manevrom Đukanović bi se „samozakopao“. Ako mu je prva varijanta „politički poraz“, ova druga je „politička katastrofa“.
Prvo, u konkretnom slučaju posla za Ustavni sud jednostavno — nema! Sud može „odstraniti“ neustavne članove, a nije jasno šta je predmet spora i za šta bi se bilo ko obraćao Ustavnom sudu?
Drugo, ustavnost je trebalo utvrđivati pre godinu i kusur dana, kada je pokušana legalizacija otimanja imovine SPC. Posmatrano iz tog ugla, sudijama će biti teško da prihvate „političku igru“ i kompromituju se zbog Đukanovića.
Treće, svakome ko prati balkanska zbivanja, pa i onima koji su nešto investirali u Đukanovića, „ne pije vodu“ naprasna zainteresovanost predsednika Crne Gore za poštovanje prava i ustavnosti.
Milo i pravna država teško se mogu smestiti u jednu rečenicu u afirmativnom kontekstu. Zbog imidža koji ima (čak imeđu „saveznicima“ u NATO) Đukanović ne može bilo koga ubediti u iskrenost svojih namera. Dugo održavanje na vlasti duguje zaobilaženju procedura i ignorisanju volje većine.
Četvrto, politička igra sa pozivom na poštovanje prava obično ima dva kraja. U takvim okolnostima Ustav se ne može poštovati na parče, isto kao što se odluke sudova i tužilaštava ne mogu selektivno prihvatati.
Novo vreme, novi ljudi
Šta će onda Milo sa aferama koje se već otvaraju i posledično — procesima koji će se voditi!? Došlo novo vreme, stigli novi ljudi, na račune iz prošlosti gledaju iz drugog ugla.
Priča o ustavnosti i pravnoj državi više je glavobolja za Mila, nego što mu je izlaz iz situacije u koju je dopao.
Međutim, sve opisano samo je „manji deo jada“. Ključna posledica po Mila tiče se „kontraofanzive“ koju će organizovati parlamentarna većina. Usput, ovakvim potezima, Đukanović tu parlamentarnu većinu homogenizuje, daje joj „vetar u leđa“, čini da ona duže traje. Radi sve što ne bi trebalo, ako misli da sačeka nove predsedničke izbore i ponovo se kandiduje.
Indukovanje nove krize na crnogorskoj političkoj sceni otvorilo bi i pitanje impičmenta. I te ideje ideje već su iznošene u javnost.
Takođe, u nekoj blažoj varijanti, ako bi se u igru „uvukao“ Ustavni sud, može rezultirati zahtevom za prevremenom smenom dela sudija. To je regulisano članom 154. Ustava, koji pominje ovu soluciju ako nosilac funkcije „javno ispoljava svoja politička uverenja“.
U novom krugu borbe sa Milom, parlamentarnoj većini stoje na raspolaganju brojna sredstva i teme. Ključne bitke neće se voditi oko statusa verskih zajednica i crkvene imovine, već sistemske korupcije i organizovanog kriminala. Uostalom, to je jedna od retkih „tačaka spajanja“ šarolike koalicije, zato će se oko nje bez ikakvih problema saglasiti.
Poraz ili katastrofa
Naposletku, narod je rekao svoje, najpre na litijama, potom i na izborima. Demokratija je u krizi, političari širom sveta sve više veruju u manipulacije, propagandu i izborni inženjering, zanemaruju narodnu volju.
I u tome silno greše. Birači će braniti svoj glas. Poslednje su to pokazale Trampove pristalice. I na crnogorskim trgovima, i na biračkim listićima, jasno je pružena podrška izmenama spornog zakona. Proces je nepovratan, neracionalno je trošiti snagu na pokušaje njegovog zaustavljanja.
Pošto je tako nešto pokušao, Đukanović će ili doživeti politički poraz ili pravu političku katastrofu.
Ova procena bila je jednako rđava kao i ona o donošenju zakona. Zbog tog zakona izgubio je izvršnu vlast, zbog ovakvog otvaranja fronta protiv parlamentarne većine učinio je pobedu na nekim narednim izborima nemogućom.
Naravno, ostaje sumnja da su ga na ovakav rasplet podstakli i sufleri iz inostranstva, lobisti i ostali smutljivci koji se motaju svuda gde se može nešto zaraditi, obećavajući podršku ako ne Bajdena lično, a ono nekoga iz nove vašingtonske administracije za nastavak priče o „suzbijanju uticaja“ SPC. Gde je SPC tu je i (nelojalna) Srbija, a gde su Srbi, eto ga i ruski maligni uticaj. Algoritam je jednostavan, sa svega jednom petljom.
Međutim, nezgoda sa Mila jeste što u ovoj postavci ama baš ništa nije tačno. Simpatije Srba i Rusa mogle su biti na jednoj strani, ali je proces koji se odigrava u Crnoj Gori autohton, uključujući i uzrok koji je predstavljao okidač. Kao što su inostrani sufleri „gurajući“ priču za zakonom Đukanovića doveli do pozicije u kojoj je danas, tako ga i danas „guraju“ u novu avanturu da bi sutra bio još slabiji, a koliko prekosutra postao bivši.
Slučajno ili namerno, za sudbinu samog Đukanovića, sasvim je svejedno. Izabrao je da „otvori front“ i više se ne može vratiti nazad. Izabrao je da trči, do konačnog poraza.
Dušan Proroković (Sputnik)
